Република Српска није израз тродеценијске историје постојања већ израз постојања нашег народа и његових слободарских традиција на свом етничком и културолошком простору од раног средњег вијека до данас, поручио је историчар Предраг Лозо.
Он је рекао да је Српска настала као одбрана од идеологије обесправљивања Србa.
„Ако говоримо о конкретним историјским околностима онда треба рећи да је српски народ, предвођен својом политичком и интелектуалном елитом у БиХ, у моментима нестанка илузија о могућности опстанка некадашње заједничке државе Југославије, коју су противници разбили и изнутра и споља, урадио једино могуће – формирао је, а затим и бранио, сопствену државу. Српска је настала као одбрана када се на сцену враћала идеологија обесправљивања, па и уништења Срба на овим просторима, као заштита од непризнавања конситутивности, прегласавања и угрожавања националног идентитета,“ рекао је Лозо.
Лозо каже да је то био израз жеље да један колектив сам одлучује о својој судбини и да је Република Српска представљала израз самоодбрамбеног рефлекса.
Објашњава да је Република Српска резултат историјског памћења на покушај потпуног уништења српског народа у НДХ и виђена је као српско никад више таквом настојању.
„У немогућности да у Скупштини Социјалистичке Републике БиХ, због превара и манпулација хрватско-муслиманске коалиције, одбране уставом гарантована конститутивна права српског народа, легално изабрани представници народа, српски посланици су се издвојили и 24. октобра 1991. формирали Скупштину српског народа у БиХ, као колективни демократски орган заштите. У новембру 1991. српски народ на територији БиХ на плебисциту јасно се изјаснио за опстанак у Југославији. У немогућности да практично обуставе насилну сецесију и своје одсјецање од матичне Србије, представници српског народа су у Сарајеву 9. јануара 1992. донијели одлуку о формирању Републике српског народа у БиХ, која је касније током рата, након мијењања имена у Српску Републику БиХ, затим Српску Републику и коначно у септембру 1992. године преименована у Републику Српску“, каже Лозо.
Све то требало је одбранити у вријеме Одбрамбено-отаџбинског рата, подсјећа Лозо, гдје је народна Војска Републике Српске, након дебакла и одласка ЈНА, водила одбрамбени сукоб за физички опстанак народа и територије.
„Очување државне организације, као гаранта биолошког опстанка народа, захтијевало је одсудну одбрану плаћену прескупом цијеном у људским животима. Република Српска суочена са веома тешким околностима, ратовала је за своју одбрану против хрватско-муслиманске коалиције укључујући и читаво вријеме трупе са територије Хрватске, против њихових савезника са колективног запада и њихових сурових санкција те и против ратника џихада са исламског истока, коначно од 1994. године и против самог НАТО-а највеће војне коалиције на планети. Избора није било, у питању је био опстанак. Упркос свим тешкоћама, и рекли бисмо у готово немогућим условима, на крају је ова неравноправна борба ипак крунисана великом вриједношћу очувањем Републике Српске,“ рекао је Лозо.
Он је подсјетио на књигу „Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату“ гдје је у предговору написао да се у прве двије декаде XXI вијека у српском друштву све чешће може чути реченица како је Република Српска наша највећа побједа на размеђу миленијума.
„Посматрано из данашње перспективе то заиста изгледа веома близу сагледивој истини када видимо у каквом се стању налазе Срби на територијама гдје немају сопствени државни оквир попут ФБиХ, или попут некадашње Републике Српске Крајине, дакле у Хрватској, затим у Црној Гори, Македонији итд. Међутим, треба нагласити и улогу Републике Српске у укупном националном идентитету и одбрани националног самопоштовања упркос покушајима ново-колонијалног наметања српске кривице и духа самопорицања,“ појаснио је он.
Упозорава историчар Лозо и на претензије колективног Запада да се на медијском плану организованим системом створе жељене перцепције о актуелним дешавањима и све више се премјештају и у намјеру да се контролишу слике и симболи, као и цјелокупне представе о прошлости.
„У свеопштој готово расистичкој антируској хистерији у Европи којој свједочимо Република Српска се жели потпуно неутентично представити, а Срби се у пројекцијама САД, и посебно њених главних савезника Њемачке, проглашавају искључивим кривцима за ратове и злочине. У таквом свјетлу потребно је сагледавати, не само дјеловање наметнутих политичких квази-трибунала и судова, него и оснивање и дјеловање бројних истраживачких академских и других центара, пројеката и фондација, али и непосредне притиске којима свједочимо док се њемачки и други званичници ЕУ не устежу да поруче Србима да ће морати да промијене свијест,“ рекао је Лозо.
Промјена свијести успоставља се, осим директним политичким условљавањима, и на промјени историјских слика које, између осталог, чине основе колективних идентитета, каже Лозо и додаје да је Њемачкој веома битно ово проглашавање Срба злочинцима и битно јој је да и поједини Срби почну размишљати са таквим ставом, да се такве ствари уведу и историјске уџбенике, јер жели скрајнути фокус са истине о њемачким злочинима током два велика свјетска сукоба.
„Таквим настојањима се у актуелној геополитичкој констатацији никад дефинитивно не може стати у крај, али им се може јасно успротивити. Времена се мијењају. Наше је да тежимо да истину о сопственој историји и историји Републике Српске износимо на основу историјских чињеница и уз пуно одговорности за изречено и урађено гдје год то можемо, како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Упорност и институционална спремност на дуг и организован рад су основе таквих настојања. И ту морамо оставити у будућности много значајнији напредак, прије свега због генерација које долазе иза нас, због Републике Српске,“ категоричан је он.
Дејтонски мировни споразум је референца са којом се мјере сва прије њега понуђена мировна рјешења, компликованост ратне ситуације, али и садашњи и будући развој Републике Српске, БиХ, као балканског чворишта уопште, наставља Лозо и додаје да је највећи његов значај управо успостављање мира, али прије свега за нас је то и својеврсно практично међународно признање Републике Српске као државне организације.
„Овај специфични међународни споразум има различитих мањкавости у историјском погледу, али је за сада једини могући оквир постојања савремене БиХ. Као историчар свјестан сам да је Дејтон донио несавршен мир, али и тога да не треба бјежати у догматску поставку овога акта, јер се времена и процеси мјењају. Његов значај јесте велики али је 9. јануар симболички много значајнији,“ поручује Лозо.
Лозо је рекао да је Дан Републике Српске прије свега симбол дуговјековног идентитета српског народа на овим просторима и он има и свој вјерски и културолошки карактер с обзиром да је свети архиђакон првомученик Стефан био обиљежаван као заштитник српских династија Немањића и Котроманића.
„Због тога је овај празник на дан оснивања Републике Српске у исто вријеме реафирамција нашег духовног и културног идентитета и насљеђа, чак и у оним крајевима који више нису у оквиру српских држава. У њему се такође налази клица српског самопоштовања и одлучности за неке нове-старе циљеве и вриједности ослобођења и уједињења или српских интеграција у 21. вијеку, рекао је Лозо.
Дан Републике је у исто вријеме подсјетник да је одбрана сопственог народа и државе, без потребе за угрожавањем било кога другога, наша појединачна и колективна обавеза, наш свакодневни плебисцит припадности заједници, оно што нас чини достојним генерација које су кроз вијекове под окупацијама страних завојевача сањале сан о слободи, закључио је историчар Предраг Лозо и у сусрет Дану Републике послао јасну поруку:
„С обзиром на историјске околности и процесе који су је створили можемо рећи да је Република Српска не само симбол слободе, она је за нас Слобода сама по себи.“
