Бранимир Којић, предсједник скупштине Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске каже да не можемо да прихватимо етикету "геноцидног народа" послије бројних злочина које смо преживјели.
Којић у емисији "Прича се" каже да нам читав свијет брани да кажемо да и наше мајке имају бол и сузе.
"Милици Димитријевић су убили два сина који су били дјеца. И сада ти дјечаци припадају геноцидном народу? Милица Димитријевић је мајка геноцидаша? Ја се с тим никада нећу помирити. Моја мајка није имала ни глас. Очигледно да би они највише вољели да она и дан данас ћути и да јој глас нисам чуо до данас", рекао је Којић.
Он је подсјетио да је 72 српске дјеце погинуло у Подрињу, а да је преко 800 остало без једног или оба родитеља.
"Подриње је долина црних марама. Ми смо доле много страдали. Мој отац је погинуо на самом почетку рата 8. октобра 1992. године у засеоку код Кравица. Мој отац је убијен у засједи у свом засеоку Бањевићи који је удаљен шест километара од Кравице. Дубоко у линијама гдје су Срби. Убијен је као неко ко је бранио своју дједовину, мајку и оца. И сада неко покушава да стави геноцидну етикету мени, а мој отац треба да буде геноцидаш? Моја мајка годину дана није ријеч проговорила. Желио сам да чујем да се закашље. Посебно ме боли што по појединим федералним порталима пише да смо мој брат и ја 1992. убијали и клали. Ја сам тада имао пет, а мој брат седам година. Наша породица је тада страдала, живјела у тешким условима", каже Којић.
