Истраживање које је спровела београдска маркетиншка агенција даје увид у емоционално и политичко стање грађана Републике Српске у јеку једне од најосјетљивијих криза у њеној новијој историји. Пресуда предсједнику Републике Српске Милораду Додику била је окидач за низ политичких и друштвених реакција у Републици Српској.

Грађани увјерљиво изражавају став да је пресуда предсједнику Српске политички мотивисана. Тек 11.4 одсто је поручило да је пресуда "правно утемељена", док је 13.7 одсто испитаника исказало да нема став.

Овај став доминантно дијеле не само гласачи странака власти, већ и знатан дио оних који не гласају или су политички неопредијељени. Оваква перцепција је кључна, јер указује на дубоко неповјерење грађана према правосудним институцијама које дјелују изван Републике Српске, и додатно учвршћује став да се не суди политичару – већ институцији коју он представља.

Одговор Републике Српске који се огледа кроз доношење новог Устава и закона који су усвојени у НСРС потпуно подржава 38.9 одсто анкетираних, дјелимично 20.8 одсто, не подржава 23.2 одсто, док остали немају став.

Било да је ријеч о потпуној или дјелимичној подршци, јасно је да грађани ове потезе не доживљавају као произвољне или деструктивне, већ као институционални покушај да се криза задржи унутар оквира парламентарног процеса. Другим ријечима, у тренутку када је општи осјећај угрожености нарастао, подршка се не прелива ка протесту, већ ка механизмима који показују континуитет, а не прекид поретка.

У том смислу, потврђује се и теза из претходних истраживачких циклуса: суђење Милораду Додику, умјесто да га ослаби, политички га је ојачало. Не зато што су грађани заборавили његове грешке, већ зато што су убијеђени да се овдје не суди политичару, него институцији. У том наративу, Додик је постао симбол политичког континуитета, док се опозиција безуспјешно труди да убиједи грађане да је пресуда лични обрачун.

Расте предност у односу на Станивуковића

Популарност предсједника Републике Српске Милорада Додика не огледа се само кроз тренутну ситуацију везану за судски процес, него повјерење грађана расте и када су у питању избори у Републици Српској. У периоду јануар-март, Додикова предност над Драшком Станивуковићем порасла је на читавих 17 одсто. То говори да је Додик успио проширити базу подршке.

Истовремено, Станивуковић је такође направио помак – не кроз директан раст популарности, већ кроз смањење броја оних који траже трећу опцију. Тиме је учврстио свој статус као најозбиљнијег опозиционог лидера, али и показао да је тај плафон – у овом тренутку – далеко од Додиковог.

Када је у питању опозиција, она је наставила да исписује негативне резултате. Током политичке кризе нису износили јасне ставове, а грађани њихову политику виде као изгубљену или мисле да не знају шта раде, или се понашају неодговорно.

У дијелу истраживања које се тиче понашања политичких субјеката, опозиција добија поразне оцјене: повјерење им није порасло, а њихова присутност у јавности у овом периоду није оставила готово никакав позитиван траг. У ситуацији гдје се очекивала јасна артикулација другачијег пута, опозиција је одговорила неодређеношћу и калкулацијом – и изгубила у очима бирача.

Када се погледају очекивањима грађана када је ријеч о исходу кризе, долазимо до занимљиве нијансе. Скоро двије трећине грађана вјерује да ће се криза на крају ријешити кроз дијалог и преговоре, а не кроз једностране или радикалне потезе. Управо та разлика између онога што се тренутно подржава (институционални одговор) и онога чему се нада (дијалог) говори о зрелости бирачког тијела – грађани желе да се одговори одлучно, али прижељкују рјешења кроз смиривање, а не ескалацију.

Грађани и даље у највећем броју вјерују да Српска иде у добром правцу, али је тај проценат, у односу на истраживања спроведена прије изрицања пресуде, нешто нижи – и то првенствено на рачун пораста оних који више нису сигурни. Ова промјена није наговјештај губитка повјерења, већ логична посљедица опште узнемирености и сложености тренутка који је настао као рефлекс шире политичке и институционалне кризе.