Политички аналитичар Драгомир Анђелковић истакао је да је БРИКС српска перспектива и да је зато веома важно што је предсједник Републике Српске Милорад Додик био непоколебљив у томе да оде у руски Казањ, на самит БРИКС-а, јер се данас заузима мјесто у друштву које предсједник Српске оличава.
"Срби су крајем 20. века били геополитички аутистични и нису схватили какво време долази и на који начин је потребно прилагођавати му се. То смо скупо платили. Не смемо да направимо поново грешку и пропустимо да ускочимо у брод који може да нас доведе до боље будућности. Оним што сада без околишења чини председник Републике Српске директно ради да до тога дође у вези са западном српском државом али отвара и врата геополитичком и економском препорода за српство у целини", нагласио је Анђеловић у ауторском тексту за Срну.
Ауторски текст аналитичара Анђелковића за Срну преносимо у цјелости:
Геополитичка архитектура Европе повремено се радикално мења. Тако је било и биће. Довољно је погледати како је наш континент изгледао, рецимо 1800, па онда 1815. године, после Бечког конгреса, или као контраст томе 1878. по окончању Берлинског конгреса – да би нам све било јасно. Границе су суштински мењане а са њима у пакету и односи међу државама.
Наравно, све то се догодило и 1919-1920. током Париске мировне конференције којом је редефинисан светски поредак по окончању Првог светског рата и 1945. године када је стављена тачка на Други светски рат.
Поредак који је произашао из њега – од државних међа, преко постојања неких од држава, до односа међу преосталима и новонасталим земљама – доживео је нови тектонски потрес током неколико година, од пада Берлинског зида (1989) до распада СССР-а (1991).
После тога наступило је доба евроатлантске доминације познато као Паx Америцана. Ми Срби се у том периоду нисмо добро снашли и стога смо пострадали. Новонастали ексклузивни глобални хегемон је на нама, газећи наше националне интересе, сурово демонстрирао шта се дешава онима који му се на време не поклоне и покоре.
Како је почетком 90-их година, у јеку борбе српског народа да сачува тековине својих победе у Првом и Другом светском рату, високи амерички функционер Питер Галбрајт рекао једном нашем угледном професору и дипломати: "Ви треба да знате да сте водили рат против воље Америке и међународне заједнице, али знајте, не само Ви и Ваша деца, већ ће и деца Ваше деце гадно испаштати због тога што сте се супротставили нашој вољи".
Америка – која нам је некада била савезник – тада је радила на томе да нама као и Русима одузме све плодове победа из прве половине 20. века, и то у корист народа које смо заједно са њом поразили.
Такозвани колективни Запад од тога не одустаје, и неће одустати. Упорно ниподаштава српске националне интересе. У име прва народа на самоопредељење отима нам Косово и Метохију (занемарујући да онда исто то право важи и за Србе на северу и другим деловима те наше покрајине где су убедљива већина), док фанатично инсистира на опстанку БиХ, иако два од три њена конститутивна народа желе раздруживање, док је трећи види не онако како је уставом дефинисана, као заједницу равноправних народа, већ као зону своје доминације.
Где год могу и како год могу Вашингтон и Брисел су непринципијелни на штету Срба. Отуда, не треба ни наглашавати да је наш витални интерес што брже урушавање светског поретка који они оличавају. Илузија је да под њиховом доминацијом можемо да очувамо било шта од виталних националних интереса.
Ако нас и приме у ЕУ или утерају у НАТО, јасно је да у виду имају централизовану БиХ са обесмишљеном Републиком Српском те Србију без Косова и Метохије. Да ли ико коме је стало до српства са тим може да се сложи?
Зашто би Срби данас када евроатлантски брод већ увелико има низ рупа које угрожавају његов опстанак улазили на њега а карту за путовање плаћали одрицањем од онога до чега им је стало?
Када се ствари рационално сагледају за нас је спасоносно то што свет већ увелико има алтернативу евроатлантском поретку. То је модел глобалних односа, заснованих на равноправности и уважавању интереса како малих тако и великих држава, који нуди БРИКС или тачније данас већ БРИКС плус.
У питању је политичко-економска мрежа десет моћних незападних држава (којој ће сукцесивно приступати и друге земље) – од Кине, Русије и Индије, преко Бразила, Јужне Африке, Ирана, до Уједињених Арапских Емирата – чије богатство је данас веће од западних земаља.
БРИКС није само геополитичка и економска већ и геополитички-вредносна алтернатива евроатлантском неоколонијалном поретку.
Успех БРИКС-а већ сада представља драстично ограничење империјалног поретка који је успостављен 1989-1992. године, а постепено ће довести и до његове негације. Али да би државе које је он угрожавао од тога имале корист морају да се опредијеле.
Нелогично је да буду неутралне између оних који им нуде руку спаса и сила које им доносе мрак.
Пошто БРИКС систем не подразумева освајања и насилна преузимања, уцене и наметање, на свакој земљи је да бира свој пут. Важно је данас њим одлучно кренути. Светло слободе се већ види, али до њега је потребно доћи. То јесте у некој мери ризично али је једина могућност за нашу националну реконструкцију.
Зато је важно што је Милорад Додик био непоколебљив у томе да оде у руски Казањ, на самит БРИКС-а. Данас се заузима место у друштву које он оличава. Срби су крајем 20. века били геополитички аутистични и нису схватили какво време долази и на који начин је потребно прилагођавати му се. То смо скупо платили.
Не смемо да направимо поново грешку и пропустимо да ускочимо у брод који може да нас доведе до боље будућности.
Оним што сада без околишења чини председник Републике Српске директно ради да до тога дође у вези са западном српском државом али отвара и врата геополитичком и економском препорода за српство у целини.
На нама је данас да одлучимо како ће у светским атласима изгледати српске земље, рецимо, 2030. године! Сада када наступају много погодније околности да идемо напред, ако нас они који нам не мисле добро не убеде да смо немоћни, реално можемо да изменимо своју судбину.
