Добро познати провјерени лијек који се користи код еректилне дисфункције ускоро би могао да буде уведен и као терапија код смањивања ризика од развоја Алцхајмерове болести.
Анализирајући податке из база података здравственог осигурања заједно са лабораторијском студијом о генетичким и неуролошким ефектима силденафила, лијека боље познатог под називом „вијагра“, стручњаци у САД су потврдили потенцијал лијека у третирању болести од које ће, како се процењује, до средине вијека боловати око 140 милиона људи.
Више пређашњих студија показало је да блокатори ензима фосфодиестераза не само да имају способност да појачају проток крви у пенис, већ би могли да спрече неуродегенеративне процесе одговорне за развој деменције.
Овај ефекат није толико изненађујући, имајући у виду да су инхибитори фосфодиестеразе познати да учествују у путањама нервних сигнала које утичу на неуропластичност, способност мозга да се адаптира зависно од наше интеракције са околином.
Претходна истраживања показала су да лијекови попут силденафила смањују вишак фосфорилације „тау“ протеина у нервним ћелијама због које се стварају токсични чворови и тако помажу унапређењу когнитивног здравља и памћења.
Нису све студије дошле до истог закључка, а неке чак нису примјетиле никакав ефекат. Због тога су нова озбиљна истраживања прекопотребна како би се боље разумјели механизми и ефекат на неуролошком нивоу.
Стручњаци у САД су користили ћелијске културе неурона, створене из матичних ћелија пацијената са Алцхајмеровом болешћу, како би мапирали матаболичку и генетску активност која стоји иза терапеутских ефеката силденафила.
Лабораторијски узгојени неурони стварали су значајно мање нивое „тау“ протеина чак и са додатом већом контрацијом фосфора, потврђујући заштитни ефекат силденафила.
Даље проучавајући ДНК ћелија открили су стотине промјена у генској структури, попут оних везаних за упалне инфламаторне процесе, комуникацију између нерава…
Додатне студије свакако ће бити потребне да би тачно одредило како ове суптилне промјене могу да утичу на патологију иза Алцхајмерове болести.
Други веома значајан угао новог истраживања био је коришћење вјештачке интелигенције у анализирању милиона картона из двије велике базе података пацијената, а откривено је међу пацијентима који су узимали силденафил за 30 до 54 одсто била мања преваленција од Алцхајмерове болести.
„Након интегрисања огромне количине података и компјутерске обраде, веома је охрабрујуће видети ефекте силденафила на људске неуроне“, каже доктор Фејжонг Ченг са Геномског центра клинике у Кливленду.
Због све дужег животног вијека становништва широм свијета, очекује се да ће се број људи који живе са деменцијом удвостручивати сваких 20 година, а да ће до половине вијека боловати око 140 милиона људи.
