Европа је петарде упознала у 13. вијеку. Од Кине их је „набавио” Роџер Бекон, који је био један од првих Европљана који је проучавао барут и његов потенцијал и тако постао војни инжењер који је значајно промијенио начин и историју ратовања.
Историја ватромета дуга је хиљаду или више година, а почела је у средњовјековној Кини. Постоје два догађаја која историчари помињу. Први је случајно откриће барута од стране анонимног кувара (угаљ, сумпор и шалитра су били уобичајени кухињски састојци) или алхемичара у потрази за еликсиром живота у кинеској династији Танг из 7. вијека, која је владала од 618. до 907. године.
Други вјерују да је барут у 9. вијеку, током кинеске династије Сонг (960. до 1279. године), открио монах по имену Ли Тан, који је живио у провинцији Хунан у близини града Лиујанга. За Ли Тана је изграђен храм, а 18. априла Кинези славе дан проналаска петарди, а исти кинески регион је и даље највећи свјетски произвођач пиротехнике, преноси Пункуфер.хр.
Алхемичари су наставили да експериментишу са овом експлозивном смјешом коју су назвали Хуо Јао или „хемијска ватра“. Убрзо су открили да ако се „хемијска ватра“ стави у стабљику бамбуса и запали, произведе прасак. Тада су схватили да што је већи удио шалитре у смјеши, то је она експлозивнија и гласнија, те да ће уређаји пуњени барутом функционисати различито у зависности од материјала и конструкције.
У 10. вијеку петарде су почеле да се користе у војне сврхе. У почетку је циљ било застрашивање, јер до тада човјек није могао да произведе толику буку, а врло брзо се развило оружје које је такође требало да изазове штету у разарању. Око 11. вијека, удио шалитре у баруту је подигнут на око 75 одсто, а иста формула се користи и данас. Како је барут стварао више енергије, петарде су такође почеле да се мијењају.
Од ватрених стрелица – спојених бамбусових петарди, око 1200. године настали су тзв. земљани пацови који су се непредвидљиво кретали по земљи, а понекад и узлијетали, па су инспирисане њима настале – ракете. И није требало дуго да из огњеног копља изрони први топ, којим су се на веће даљине могле лансирати стријеле или камење са барутом.
Радост или опасност
Европа је петарде упознала у 13. вијеку. Од Кине их је „набавио” Роџер Бекон, који је био један од првих Европљана који је проучавао барут и његов потенцијал и тако постао војни инжењер који је значајно промијенио начин и историју ратовања.
С друге стране, Марко Поло је крајем 13. века Италијанима донио петарде са Оријента, који су били фасцинирани лепотом свјетлосног ефекта експлозије, па се током италијанске ренесансе ватромет развија као умјетничка форма. Метали су додавани војним ракетама да би им дали различите боје.
Освјетљене небеске фонтане убрзо су постале ствар престижа широм Европе и омиљени додатак краљевским забавама и вјенчањима, а у 18. веку је почео да се одржава јавни ватромет. Вилијам Шекспир такође пише о пиротехници и користи је у представама. Заправо, његов театар Глобус је уништен управо због пожара изазваног пиротехником.
Иако се користе за забаву, пиротехничка средства су опасна и за дивље животиње и за кућне љубимце – могу буквално да умру од страха. Због тога се све чешће траже тише и подједнако или чак ефикасније алтернативе ватромету за велике прославе попут Нове године на градским трговима.
