Обичаји и ритуали који прате важне догађаје у животу човјека и његове породице дио су традиције народа и већина њих је широко распрострањена, док се неки разликују од мјеста до мјеста или су очувани само у појединим дијеловима земље.
Већина обичаја везана је за крштења, свадбе и сахране и колико год нам неки од њих дјеловали необично, чак и бизарно, обично са собом носе јаку симболику и њихово испуњење је гест поштовања према породици код које смо дошли на весеље или испраћај вољеног члана.
Необичном праксом на сахрани којој прибјегавају породице у неким дијеловима Србије била је изненађена и корисница Твитера, па је своје искуство подијелила на овој друштвеној мрежи.
"Да ли знате да негдје постоји обичај да се поред сандука када се долази на сахрану оставља мало новца? Шокирала сам се када сам то видјела, а онда сам схватила да је то веома практично јер се помаже породици када јој је финансијски најтеже јер су трошкови сахране прилично високи", написала је она, додајући касније у коментарима да поменута пракса налаже да се новац остави у сандук уколико је отворен или на њега ако је породица донијела одлуку да ковчег буде затворен.
Иако су неки признали да никада нису чули за овај обичај, осталим корисницима одмах је било јасно о чему је ријеч, те су објаснили гдје се он нарочито поштује.
"Код нас је обичај да се новац стави код слике преминулог ко долази кући да изјави саучешће. На гробљу само они који нису посјетили дом преминулог. Гори ми је обичај у нашим селима постављање ручка док је преминули у дворишту, јер је гробље даље. Пуно је паганских обичаја"...
"У Шумадији је то обичај, тзв. паре на кости. Обично се на сандук стави пешкир или послужавник за ту намјену. Мени је то доста без везе обичај и нисам ставила ништа недавно када ми је мајка умрла, али свеједно су људи остављали новац".
"У Мачви је обичај такође. Увијек се остави нешто новца (обично буде између 500дин и 2000 динара). Ја сам мислила да је тако свуда".
"По селима у околини Ваљева то се зове "на груди"... ставља се колико ко може на груди покојника, паре скупља његов син или мушко из куће и служи да породица има за трошкове око сахране, вечере...", писали су корисници.
"У Војводини се то не ради. Код очевих у Босни да"
"Овдје у Лазаревцу и околини је тако. Мене је то зачудило као и књига са списком поклона на свадби и крштењу",
"Да, "на кости" је израз, користи се за погребне трошкове и "не уноси се у кућу"
Други додају да није необично да сав новац, који ожалошћени оставе на сандуку, узима свештеник који обавља опело.
"Зависи како гдје, у Шумадији тај новац (ако није баш млад човјек/жена) иде цркви тј. попу", "Понегдке је обичај да то поп покупи", стоји у коментарима.
И припрема покојника разликује се од краја до краја Србије...
Како припремити покојника за сандук?
„Несређеног покојника не примају на онај свет „– реченица је коју ћете чути скоро у сваком крају нашег региона. Осим припреме покојника, често се помиње и шта се ставља у сандук покојника на сахрани.
Ту се увијек долази до разних ставова. Свештеници за све ове обичаје имају само једну ријеч – паганизам. То не спречава људе у свим нашим крајевима да у сандук покојника ставе одређени предмет “да му се нађе”.
Чин сахране је врло стресан за породицу и ожалошћени већ истог тренутка почињу са разним припремама.
Одмах крећу са припремом говора за сахрану, куповином погребне опреме и организацијом саме сахране. Уколико је смрт наступила у иностранству, потребно је организовати и превоз покојника, објављено је на сајту Превоз покојника.
Већина дијелова припреме врше се у кући покојника, пред његовим укућанима.
Најприје се врши купање покојника, бријање па и облачење у свечано одијело, које је намијењено управо за ову прилику.
Често сам покојник прије него што смрт наступи изабере у чему жели да буде сахрањен. Међутим, када су изненадне смрти у питању, ова одлука пада на породицу.
Тијело покојника се најчешће пере влажним пешкирима. Мушкарац покојник се обрије, а у оба случаја се сијеку и нокти прије но што се облачи ново одијело.
Кад су жене у питању, на породици је да одлучи да ли ће покојницу нашминкати и додатно уљепшавати.
Правило је да се покојник сахрани са накитом који је највећи дио живота носио, уколико тестаментом није другачије предвиђено.
Шта се ставља у сандук покојника на сахрани?
Бројна су вјеровања у зависности од региона у ком се покојник сахрањује.
У већини случајева, након купања покојника и његовог облачења, у џеп панталона се стављају “корисне ситнице”.
Углавном се стављају ситне паре, мали чешаљ, сат на руку, огледало; а поред самог тијела у ковчег се ставља и још једно додатно одијело и пар обуће. Ковчег је у многим ситуацијама попуњен и осталим “помагалима” за вјечни живот.
Често се у ковчегу може наћи и неки мобилни телефон, књига или наочаре за вид. Вјеровање каже да се у ковчег жене, којој је преминуло новорођенче ставља и одијелце. Наводно, она то одијелце носи свом дјетету на вјечни починак.
Без обзира на дио региона, у ковчег се углавном стављају предмети које је преминули користио и волио.
Што се тиче самог положаја, покојнику је све вријеме десна рука преко леве на грудима. Руке преминулог породица веже марамицом. За везивање углавном се користи тањи пешкир или дебљи вунени конац, а осим руку ноге се такође везују око чланака.
Покојникове очи док је у сандуку се обавезно склапају. Вјеровање је да уколико покојнику око није сасвим затворено, да је он остао жељан нечега за живота.
Због тога му се и очи затварају јер ће се тако душа боље припремити за прелазак у вјечни живот.
Народно вјеровање каже да човјек на оном свијету има буквално све исте потребе као и на земаљском. Из тог разлога се у сандук стављају сви предмети, који могу бити од користи.
Рецимо ако је покојник пушио – обавезно се ставља цигарета, али могу да се затекну и кафа, новац. У неким дијеловима Балкана, у сандук се ставља прут. Он служи да се покојник одбрани од злих духова који могу да га нападну. Новац се покојнику ставља у џеп како би могао да плати улаз у Рај.
То је углавном прелаз преко моста који га води на онај свијет.
Да ли се у сандук покојника стављају новац и злато?
Обичај даривања новца покојнику је присутан у скоро свим крајевима региона.
Историја показује да су новчићима даривани и покојници у раним крајевима античке Грчке. На примјер, списи показују да се тада на очи преминулог стављао новчић како би могли да пређу ријеку Стикс.
До дана данашњег се обичај даривања покојника новцем задржао код нас.
Данас, када погледамо трошкове сахране, овај обичај може бити и практичан. На тај начин породица и пријатељи могу да помогну породици покојника. Раније је било сасвим нормално да се имућни људи у селу сахрањују са златом и новчићима.
Њима је новац био потребан како би могли да плате пут то Раја, а уколико породица није имала новца онда су се одвајали најбољи комади злата.
Шта је мртвачка свадба?
Оно што је остало до данас од обичаја јесте мртвачка свадба.
Потиче од вјеровања да Бог не прима код себе оне, који нису вјенчани у свом земаљском животу.
С тим у вези потребно је да се свим невјечаним покојницима на руку стави прстен, као једноставан знак да су они били макар и привидно вјенчани.
Младе дјевојке се у Србији, и даље у појединим крајевима, сахрањују у вјенчаници – уколико су за живота биле неудате.
Шта се никако не ставља у сандук покојника?
По разним вјеровањима у ковчег се стављају обавезни предмети, прије саме припреме покојника за вјечни живот.
Углавном се “ставља све што је покојник волио”, али и оно што може да му се нађе.
Избјегава се постављање слика у сам ковчег, јер постоји вјеровање да ће на тај начин породица преминулог такође напустити земаљски живот.
