Оба примјерка прво су се налазила у збирци познатог колекционара из Беле Цркве Леонарда Бема, али их је његов син Карл 1929. године продао већи примјерак Народном музеју у Београду, а мањи Вршачком музеју.
Ако сте возач, видјели сте их на возачким дозволама. Ако сте случајно пролазили кроз село Дупљаја, видјели сте их на почасном мјесту. Рађена су по узору на оригинале, направљена прије три и по хиљаде година. Ријеч је о Дупљајским колицима.
Два примјерка по свему јединствених глинених колица са идолима, познатија као Дупљајска колица – проналазак је по коме се Дупљаја као археолошки локалитет прочуо по свијету. Претпоставља се да су колица стара око 3.500 година.
Оба примјерка прво су се налазила у збирци познатог колекционара из Беле Цркве Леонарда Бема, али их је његов син Карл 1929. године продао, и то већи примјерак Народном музеју у Београду, а мањи Вршачком музеју.
„Представљају, можемо рећи, једну од првих скулптура, најрепрезентативнији предмет са ових простора који говори, не само о скулптури и о форми језика бронзанодопског човјека, већ и о коришћењу точка као елемента у транспорту. Управо због тога данас на саобраћајним дозволама Србије можете видјети репродукцију ових колица”, испричао је Игор Вокун, директор Градског музеја у Белој Цркви.
О самој фигурини има више недоумица него потврђених чињеница, од тога шта представља, чему је била намијењена – до тога да има одлике оба пола.
„Не зна се да ли је мушког или женског поријекла, зато што постоје на самој скулптури, односно идолу, назнаке да може бити мушко, јер има неких дијелова који могу да представљају ратничко обиљежје. Али, исто тако, сама одјећа је женска и представља женску ношњу у тадашње вријеме”, објашњава Ивана Ристић Хуберт, кустос-етнолог Белоцркванског музеја.
Академски сликар Ненад Брачић израдио је реплику Дупљајских колица у размјери 1:10, која се могу видјети у белоцркванској Техничкој школи.
„Ми смо инсистирали да та колица заврше овдје, зато што смо саобраћајна школа, а врло су интересантна по томе што је то први склоп кола, да тако кажем – точкови, плус оно на чему се стоји, и да се то креће прво у Европи. То могу са сигурношћу да кажем. Касније су налажени слични артефакти, али овај је први који је пронађен. На самом улазу у мјесто Дупљаја, житељи су поставили још једну реплику Дупљајских колица, како би свима који долазе у село, или само пролазе овим путем, скренули пажњу на значај овог проналаска и самог археолошког локалитета”, каже Жељко Стаменковић, директор Техничке школе у Белој Цркви.
Скулптура идола у троколици, коју вуку патке, на уласку у село, десет пута је већа од оригиналног експоната, изложеног у Народном музеју у Београду. Широка је два и по, висока два метра и тешка 1.500 килограма. Од оригиналног артефакта, разликује се по поклопцу изнад главе, јер се аутор скулптуре водио научним претпоставкама да је он испрва баш ту и стајао.
Древно астрономско знање
О томе, чему су служила, како су се користила, и да ли се то са сигурношћу данас може утврдити, за Београдску хронику је говорио Владимир Јанковић, професор географије у Шестој београдској гимназији.
Професор Јанковић тврди да је у питању астрономски инструмент, односно да је реч о гномону.
„Овдје су подлога била колица, и гномон се побадао у средину круга. По ознакама, на планисфери су обиљежене стране свијета, јер, да би ова фигура функционисала као инструмент, морала је прво да се оријентише, и то говори о астрономским знањима“, каже професор Јанковић и додаје да у вријеме коришћења овог инструмента, компас још није био у употреби.
Додаје да су људи у то време размишљали на „магијски начин“.
„Они су се кроз обреде трудили да имитирају природу, и вјеровали су да Сунце у својим кочијама сваког дана излази на истоку, и путује ка западу, тамо негдје према Атланском океану, како су они вјеровали да свијет постоји, и да је тамо неко острво блажених, па онда испод, неким каналом, па опет се појављује на истоку“, објашњава гост РТС-а.
Професор истиче да је структурисање времена јако важна ствар за људску заједницу. Наводи да су људи који су користили овај инструмент – из бронзаног доба (прије око 3.500 година) и да им је било важно да одреде период за сјетву.
На колицима и фигурама постављене су важне тачке, које су тадашњим људима служиле да уз помоћ сијенке, између осталог, сазнају када је равнодневница, а када дугодневница, а инструмент је професор каже – тестирао у Ковилову.
Његови налази сугеришу да се помоћу колица одређивала подневачка линија, да су се мјериле сијенке, и да се омогућавала оријентација у простору као и дужина дана.
