Родитељи често желе најбоље за своју дјецу, али у настојању да им обезбиједе здраву исхрану, понекад праве грешке које могу утицати на развој њихових прехрамбених навика.
Ове грешке могу обликовати однос који дјеца имају према храни, што може имати дугорочне посљедице на њихово здравље и емоционалну добробит. Кључно је омогућити им да развију ову интуицију и да доносе одлуке о томе колико желе да једу.
Ако их присиљавате да једу више него што желе, или их ограничавате у количини хране коју могу конзумирати, то може довести до поремећених навика у исхрани и стварања негативних осјећања према храни.
Када родитељи превише хвале дјецу због тога што добро једу или их грде због непоједених тањира, може се створити нездрав однос према храни.
Ако дијете осјећа да је успјех у исхрани мјерило његових способности, то може изазвати несигурност. Умјесто тога, боље је користити њежан приступ, попут коментарисања понашања, а не критиковати или превише награђивати дјететов апетит.
Одузимате дјетету контролу над сопственим тијелом
Давање дјетету аутономију у вези са храном је кључно за развој здраве слике о себи и свом тијелу. Када родитељи превише контролишу количину хране коју дијете једе, дјеца губе способност да самостално препознају своје потребе.
Омогућите им да регулишу колико једу и када су сити, без превише уплитања у њихове изборе.
Када дјеца не могу да слушају сигнале свог тијела, као што су осјећај глади или ситости, то може ометати нормалан развој прехрамбених навика.
Дјеца која нису научена да препознају ове сигнале могу постати преоптерећена храном, што може довести до проблема са преједањем и гојазношћу. Помажући дјеци да слушају свој мозак, развијају здравији однос према храни и својим тјелесним потребама.
Повећава ризик од гојазности
Родитељски притисак да се поједу сви оброци, или давање преобилних порција, може повећати ризик од преједања.
Свако пето дијете данас пати од гојазности, а многи родитељи не схватају да присиљавање дјеце да једу више него што желе може довести до негативних ефеката.
Дјеца би требало да имају контролу над количином хране коју конзумирају, како би научила да слушају сигнале свог тијела.
Када дјеца стално добијају негативно искуство са храном коју им родитељи нуде, попут непријатног присиљавања на јело, може се развити аверзија према здравим намирницама.
Увођење нових намирница требало би бити постепено, без притиска. Ако дјеца не осјећају да се од њих очекује да једу нешто што им није укусно, лакше ће развити позитиван однос према храни.
У коначници, важно је стварати окружење у којем дјеца имају прилику да развију здраве навике, уче да препознају своје тјелесне сигнале и имају могућност да доносе одлуке у вези са храном.
Поштовањем њихове аутономије и избјегавањем претеране контроле, можете им помоћи да створе здрав однос према храни који ће их пратити током живота.
(б92)
