Елена је Рускиња која је се заљубила у Радована усред Русије и одлучила да свој живот проведе са њим у једном селу у Републици Српској. Испричала је своју причу за портал Најжена.

“Ардимскиј је мало село у Русији, моје село гдје сам рођена, гдје сам провела дјетињство. Његови лијепи пејзажи никога не остављају равнодушним! Становници нашег села се претежно баве пољопривредом. Омладина ради у сусједним градовима”.

Овако је Елена започела своју причу.

Рођена је у Русији, живјела и одрасла. Водила миран и лијеп живот, прво на селу, а потом у граду Саратову. На пословном путовању је упознала Радована, Србина из Републике Српске. Ишла је возом који није ишао за Харков, Гомељ, Лењинград... Њен пут је водио до Москве, тај пут је био њена судбоносна одредница.

“У свом граду нисам срела ниједног Србина, тако да ме је велико изненађење чекало већ на самој жељезничкој станици. Док сам тражила излаз у метроу, примијетила сам неколико тамнокосих мушкараца који су гласно разговарали и смијали се. Упознала сам свог будућег мужа у центру огромне Русије, у самом срцу Москве. На Црвеном тргу. И након неколико неуспјешних покушаја да пронађем "Вјечни пламен" и не изгубим се у огромном простору, одлучила сам да приђем тамнокосом високом човјеку и да га питам за помоћ”.

Радован је дошао у Москву као физички радник. Дошао је да заради новац, а за њу је био само обичан странац који се нашао ту игром случаја и одлучио је да јој покаже Москву, њој правој Рускињи. Да жеља и те како може да постане прелијепа стварност, увјерила нас је ова искрена жена.

Около су нека дјеца весело скупљала новчиће из круга отиснутог на асфалту. А туристи су, један за другим, бацали ситан новац преко рамена. Дошао је ред на мене и држала сам у шаци новчић од 5 рубаља, и не вјерујући, али маштајући, пожељела прво што ми је пало на памет - да се удам за овог згодног човјека којег сам упознала прије пола сата.

Еленину шашаву жељу Радован је сазнао тек послије 5 - 6 година заједничког брака. Каже да јој је било важно да су исте вјере и да су обоје православци. Било јој је важно да се разумију. Додуше, за почетак само осмијесима и заљубљеним погледима, јер, како каже, за њу је било тешко да разумије српски језик.

“Када сам почела да учим српски, било је тешко савладати, па чак и да разумијем мужа шта ми прича на српском. Звучало ми је чудно и подсјећало ме је на провинцијални говор моје баке. На руском се удаја каже "замужем", тј. у неку руку стати иза мужа. Ми Рускиње већином то схватамо буквално - иза мужа као иза каменог бедема. Зато тражимо таквог брачног друга са којим се осјећамо безбједно и самоувјерено. А такви су Срби”.

Елена каже да је прво што је завољела код Радована био тај домаћински моменат. По њеним стандардима је лијеп, висок, згодан, али и прави бедем, одише мужевношћу, стабилношћу. Пронашла је мушкарца који је до тада постојао само у бајкама о мушкарцима јунацима, спасиоцима.

“У Русији мушкарци углавном изгледају другачије. Свијетлије су пути, нижег су раста од жена и та разлика упада у очи. То је први веома пријатан утисак који српски мушкарци остављају на Рускињу. Срби често имају озбиљне намјере када су у питању жене. Они траже своју љубав и желе породицу и дјецу, са којима ће да чувају традицији и гаје крајње пажљиве односе према родитељима, као и љубав према дјеци. Српски мушкарац води главну ријеч, зна да "лупи шаком о сто". Међутим, радо проводи вријеме са малишанима, јако је брижан према кћеркама. Србима су дјеца највеће богатство. За њих они не жале ни вријеме ни новац”.

Након што су се вјенчали, Елена и Радован су живјели у Москви 10 година. У љубави су створили четверо дјеце: Милица, Даниела, Адриана и синчић Светослав. Сва дјеца су рођена у Москви.

“Искрено, великој породици није лако живјети у метрополи од 11 милиона становника. У маркетима, метроима, биоскопима, свуда је била гужва. Све чешће се у нашем дому постављало питање о пресељењу у неко мање мјесто, чак се провукла и жеља да живимо и неким другачијим начином живота, прије свега мирнијим. Наједном смо одлучили да ћемо 80% ствари које смо стекли за 10 година заједничког живота да дамо храму, који ће помоћи великим породицама са седморо до дванаесторо дјеце. Било је ту и врло скупоцјених ствари, али смо сигурни да су некоме добро послужиле. Тада смо се спаковали и одлучили да се преселимо за Републику Српску, одакле је мој супруг Радован”.

Тако су и урадили. Сву своју материјалну имовину су дали у хуманитарне сврхе и одлучили да се преселе у мало српско село Орашље, надомак Милића у Републику Српску, родно село Радована, њеног супруга.

“Ево нас шесторо: муж, ја и четворо мале дјеце већ на аеродрому, чекамо авион на релацији Москва - Београд. У пртљаг су стале само неопходне ствари и нешто хране. Наша воља за мирнијим животом и нека нова нада у нове почетке. Са аеродрома смо стигли право у Орашље, село у Републици Српској. Толико је било све непредвидљиво. Али одлучили смо се за живот на селу јер је мирније, јер је сеоски начин живота много живописнији. Чак је и жеља наше дјеце да живе у здравом окружењу и уживају у прекрасној природи и босанским крајолицима, да удишу чист ваздух. Највећа предност је што сам свјесна да ће дјеца бити здравија, имати активнији живот и здравије животне навике од људи који живе у градовима. Имамо могућност за ментални развој, нешто што је јако тешко постићи у великом граду због брзине живота. Зато наша дјеца могу одрасти с бољим физичким здрављем и унутрашњом снагом. Срећнији су, више се играју, ослоњени су једни на друге, а не на телефон и цртане филмове”.

Овако Рускиња објашњава њихову одлуку да се доселе у ово село.

Елена сматра да се на селу може љепше живјети од свог труда и рада, гдје су сви запослени читаву годину, али је то радно вријеме које је без стреса, а и без страха од отказа.

“Одмах од првог дана доласка на село у Републику Српску почели смо да се бавимо производњом органске хране и одгајањем животиња. Муж се показао као добар домаћин. Атмосфера код куће је била јако идилична. Постојала је унутрашња стабилност и вјера у будућност, за нас и за дјецу. У међувремену, било је пријатно изненађење када су почели да ме зову госпођом из Русије. Јер се никада нисам осјећала као госпођа. Факултетски сам образована, али ми је и то дало само нове видике”, овако Елена описује своје почетке на селу у Републици Српској.

Откако је дошла у српске крајеве, Елена каже да се осјећала као код куће. Сви су је лијепо прихватили, а и дјеца су се добро снашла.

“Што се тиче људи, увјерила сам се да су сви широког срца, искрено су гостопримљиви. Изненадила сам се да у данашњем времену има таквих људи, искрених, добрих, који ти врате вјеру у живот. Кажу :"У нашу околину свако је добродошао".

Осим што су научили да се радују малим стварима, дјеца су на селу проширила и друге видике. Елена сматра да ни село ни град не могу да васпитају дјецу, ако родитељи нису стопостотно укључени у васпитање и износи свој лични примјер:

“Баш често чујемо да наша дјеца лијепо васпитана, вриједна и успјешна у школи. То што су на селу, не значи да су ускраћена за било шта ако ми као родитељи прихватимо одговорност да им посвећујемо довољно времена. Лакше је дјеци показати добар примјер понашања са љубављу и пажњом, него их учити форсирањем, викањем и казнама. Наравно имамо своја правила: Не бацамо смеће гдје стигнемо у кући и напољу, чак и подигнемо празну флашу или папир који је бацио неко други. Имамо вријеме за себе, па користимо магичне ријечи попут реченице: "Уради нешто кад си сам, урадићеш и пред другима да те не буде срам". Ми смо у комуникацији искључили наредбе  попут ‘Дај ми оно!’, ‘Уради ово!’. Учим их да буду свјесни сваког поступка. Послије се штрецнете од нелагодности кад вам оно одговори истим тоном или поцрвените када то уради неком другом. Откако смо на селу, имам времена за њих и њихове потребе, не прекидам их усред реченице. Ми нигдје не журимо, на памети нам нису никакве друге ствари и имамо стрпљења да слушамо дјечја наглабања и запиткивања о неким баналним стварима. Константно дјечје запиткивање може да буде заморно, али је лијепо када су радознала и жељна да науче. Тако им градимо самопоуздање, да увијек знају да је њихова ријеч битна и дајем им на важности да треба да буду заинтересована за свијет око себе”, овако Рускиња објашњава предности васпитања мале дјеце на селу.

“Они више нису тако мали, сада бих вољела да имам могућност запослења на тржишту рада. Док се то не деси, ми ћемо да његујемо нашу срећу и уживамо у овоме што имамо. Срећа је избор. Бити сретан не значи имати све што пожелиш, него значи бити захвалан на оном што имаш. Људи су склони узимати ствари здраво за готово, као да се подразумијева да имају све оно чиме су окружени. Тек кад изгубе, постају свјесни колико им је то било важно. Осјећај захвалности један је од снажних осјећаја, ко га не пробуди тај ће тешко у животу напредовати”, завршила је Елена своју причу за Нај жену.

Пратите нас и путем Вибера