Ерин Робертс је мислила да се њен свијет срушио када је њен брат Келен изненада преминуо у 22. години. Једина свијетла тачка била је спознаја да ће његови органи спасити животе других. Годину дана касније, упознала је једног од прималаца — и тада је почела прича коју ни Холивуд не би могао боље да напише.
Братско-сестринска веза која је све покренула
Келен је рођен у Сан Дијегу када је Ерин имала скоро двије године. Били су нераздвојни као дјеца, увијек заједно. Након развода родитеља, њихова мајка је радила напорно како би им обезбиједила дом у Сијетлу. У тинејџерским годинама, Ерин се суочила са личним трагедијама, укључујући губитак прве љубави, што ју је довело до ивице самоубиства. Рођење њеног сина Кристијана 1999. године дало јој је нови разлог за живот.
Келен је био авантуриста, често путовао и помагао другима. У марту 2005. године, док је био у Јужној Дакоти, доживио је несрећу током покушаја да заштити некога на забави. Пао је и ударио главу, што је довело до мождане смрти. Његова породица је сазнала да је био донатор органа, што је било изненађење за њих. Његово срце је донирано младићу по имену Конор Рабиновић.
У Минеаполису, седамнаестогодишњи Конор Рабиновиц, талентовани бејзбол играч, суочио се са дијагнозом конгениталне дилатиране кардиомиопатије. Његово срце није функционисало како треба, и једина нада био је трансплантација. У марту 2005. године, добио је позив да је пронађено срце — Келеново срце. Операција је била успјешна, и Конор је добио нову шансу за живот.
Необично пријатељство које је прерасло у љубав
Донације органа су обично анонимне, али породице могу комуницирати преко агенције за трансплантацију. Конорови родитељи су написали писмо захвалности породици донатора. Ерин и њена мајка су одговориле, а временом су сазнали Коноров идентитет. У августу 2006. године, годину и по дана након Келенове смрти, Конор и његова мајка су посјетили Ерин и њену породицу.
Ерин је била нервозна због сусрета, плашећи се да можда неће вољети особу која носи срце њеног брата. Међутим, када су се срели, одмах су осјетили снажну повезаност. Њихова веза је расла, упркос изазовима попут разлике у годинама и раздаљине. На крају су се вјенчали и размишљају о оснивању породице, иако постоји ризик да Конорова срчана болест може бити насљедна.
Прича Ерин и Конора је свједочанство о томе како из велике туге може произаћи нова љубав и нада. Њихова веза је резултат несебичног чина донације органа, који је не само спасио Коноров живот, већ и омогућио Ерин да пронађе нову сврху и љубав.
