При избору љубавног партнера често долази до несигурности и осјећаја да не можете остварити жељену емоционалну повезаност, а разлог за то често је скривен у дјетињству, у односима који су се развијали с родитељима и окружењем.
Први односи из дјетињства с родитељима и окружењем постају несвјесни шаблон за све будуће везе. Британски психијатар Џон Болби развио је теорију привржености према којој однос са примарним старатељем у дјетињству обликује стил везања који се касније понавља у партнерским односима.
Уколико су ваше дјетињство обиљежили сигурност, разумијевање и досљедност, постоји велика вјероватноћа да ће се развити сигуран стил привржености, што омогућава изградњу стабилних и испуњених односа у одраслом животу.
Међутим, уколико су први односи били нестабилни, збуњујући или изазивали анксиозност, може се развити неколико стилова привржености. Један од типова и стилова је избјегавајући, јер особе са овим стилом избјегавају емотивну блискост и претјерано наглашавају независност.
Овакве особе теже се отварају према партнерима, често постају хладне или дистанциране, посебно када партнери покажу потребу за блискошћу. Овај стил је често резултат емоционалне недоступности или одбацивања родитеља у дјетињству.
Особе са анксиозним стилом привржености се боје одбацивања и стално траже потврду љубави од својих партнера. Ове особе постају претјерано везане, што води ка зависности у вези. Најчешће су одрасле у окружењу гдје су родитељи били недосљедни што није давало сигурност.
Осим тога, деорганизовани типови кроз своје понашање показују контрадикторност и иако истовремено желе блискост, они се и плаше ње. Овај стил се често повезује са траумама или занемаривањем у дјетињству, када су родитељи били непредвидиви или застрашујући.
Искуства из дјетињства не остају само као сјећања, већ постају несвјесни обрасци који управљају изборима у љубави. Особа која је одрасла у породици гдје је морала да заслужи љубав, може несвјесно да бира партнере који су емотивно дистанцирани, јер су такви односи постали познати и навикнути. Управо због тога, несвјесно се бирају партнери који подсјећају на ране породичне динамике, у нади да ће се поновити искуства и покушати исправити старе ране.
Први корак ка здравијим везама је самопроучавање И свјесност. Разумијевање утјецаја дјетињства на емоционалне и партнерске изборе може олакшати доношење бољих одлука у љубави. Такође, битно је препознати понашање односима. Уз то, кроз психотерапију је могуће научити како регулисати емоције и пружити себи унутрашњу потврду, умјесто да се она тражи искључиво споља.
Када су препознати несвјесни обрасци, онда је лакше бирати партнере који пружају стабилност, а не оне који подстичу несигурности. Такође, терапија може помоћи у процесу обраде траума из дјетињства, ослобађању од њиховог утјецаја и стварању стабилних, здравих односа у одраслом животу. Иако вас дјетињство обликује, није нужно да понављате исте грешке.
Самосвијест, посвећеност и прави избор партнера омогућавају стварање здравих и стабилних веза које почивају на љубави, сигурности и међусобној подршци. Кључ је у препознавању утјецаја прошлих искустава и усмјеравању ка позитивним промјенама, преноси Кликс.
