Разговори с пријатељима често укључују и теме о везама. Сасвим је природно да се повремено пожалимо блиским људима када наиђемо на несугласице с партнером.
Међутим, проблем настаје када се жаљење претвори у навику и постане једини начин суочавања с проблемима у вези.
Један од првих знакова да жаљење прелази границу јесте када се о проблемима не разговара директно с партнером. Ако фрустрације износимо само пријатељима, а никада особи с којом дијелимо везу, проблеми се не рјешавају-само се нагомилавају. Умјесто олакшања, ствара се све већа удаљеност и незадовољство.
Такође, стално жаљење може довести до тога да наши пријатељи стекну искључиво негативну слику о партнеру. Иако се ситуација у вези можда касније поправи, њима ће у памћењу остати само лоши тренуци које смо дијелили. То може отежати односе и створити додатне тензије, поготово ако се негативни коментари прошире и на чланове породице.
Посебно је важно пазити шта се и како дијели. Ако жаљење укључује изношење интимних или понижавајућих детаља, то може бити израз непоштовања. Нарушава се повјерење и ствара се раздор, не само између партнера, већ и између оних који слушају те жалбе.
Још један знак за узбуну је осјећај да смо емотивно ближи с пријатељима него с властитим партнером. Ако више не постоји искрен разговор унутар везе, а сви проблеми се износе вани, поставља се питање постоји ли још емоционална повезаност у тој вези.
На крају, ако се у сваком разговору о партнеру постављамо у улогу жртве или "оног који је увијек у праву", занемарујући властити допринос проблемима, тешко је остварити стварну промјену. Такав приступ води ка огорчењу и удаљавању, умјесто рјешавању несугласица.
Повремено повјеравање пријатељима може бити здраво, али права снага сваке везе лежи у отвореном и искреном разговору с партнером. Тек тада постоји шанса да се проблеми ријеше и однос оснажи, преноси Кликс.
