Овај једноставан гест може ограничити утицај стреса на наш аутономни нервни систем, који регулише несвјесне тјелесне функције као што је ширење зјеница. Када људи осјећају да су угрожени, држање вољене особе за руке смирује дијелове мозга одговорне за будност и емоционалну реакцију.

Али истраживање такође указује на нешто много дубље о нашој потреби за везаношћу.

„Ако заиста разумијете држање за руке – шта је то и какве ефекте производи – почињете да разумијете скоро сваки аспект тога шта значи бити људско биће“, наводи Џејмс Коун, клинички психолог и директор Лабораторија за афективну неуронауку на Универзитету у Вирџинији. „Оно изражава све оно што смо једни другима.“

Шта су показали експерименти

Коун и његов тим су спровели неколико експеримената о ефектима држања за руке. Први сет укључивао је 16 удатих жена које су стављене на МР скенир мозга и речено им је да ће доживјети мањи струјни удар. Скенирање мозга показало је да када су жене држале за руку непознату особу, то је им је смањило стрес.

Али ефекат је био још израженији када су држале своје мужеве за руку. Нарочито је био важан и квалитет односа. Предност држања за руке била је најјача међу женама са највишим резултатима на тестовима квалитета брака. Касније студије су показале смањење стреса у другим врстама веза, укључујући људе који су само излазили или су били само пријатељи.

Према Коуну, налази указују да држање за руке заправо помаже мозгу да олакша посао суочавања са стресом. Дакле, када пружите руку и држите вољену особу у тешком тренутку, то је као да дијелите терет са њом.

Зашто се људи држе за руке?

Током експеримената, Коун и његов тим су наилазили на чудан налаз. Емоционална регулација је успостављана у реонима којима је управљао префронтални кортекс. То је дио мозга који нам помаже да контролишемо своје инстинкте и видимо разлог – говорећи нам: „Опусти се, то је само филм!“ када гледате хорор филм, на примјер, објашњава Коун.

Тим научника је претпоставио да би држање за руку блиске особе изазвало повећање активности у префронталном кортексу како се испитаник опуштао и осјећао сигурније. Са више активности у префронталном кортексу, мислили су да ће бити мања емоционална активност – попут оне која је укључена у страх или анксиозност – у другим дијеловима мозга.

Али то се није догодило.

Када су се парови држали за руке, Коун је примјетио смањење у свим емоционалним регионима мозга као што је и очекивао. Међутим, у експерименту за експериментом, није било повезаног повећања активности префронталног кортекса – умјесто тога, дошло је до смањења.

Шта се дешавало?

У почетку, Коун није могао да објасни који је дио мозга одговоран за ублажавање стреса учесника када су се држали за руке. Као да су људи вадили грицкалице из аутомата, а да нису убацили новац.

Коначно, дошао је до новог закључка: Шта ако би вратио основно и експериментално стање уназад? Можда мозак није схватио држање за руке као нешто ново што је додао основној линији да је сам. Шта ако се наша неуропсихолошка основа осјећала повезаном са неким? Можда је осјећај усамљености све вријеме утицао на ова одстипања – оно које би захтијевало метаболички скуп за активацију нашег префронталног кортекса да би се изборио.

„Људском мозгу свијет представља низ проблема које треба ријешити“, рекао је Коун. „И испоставило се да му је највећи проблем бити сам."

Он је ову појаву назвао теоријом друштвене основе: Идеја је да људски мозак очекује постојање веза и међузависности јер су му без њих свјетски проблеми огромни и мора да уложи много више физиолошких и психолошких напора. Али када знамо да нисмо сами – као што се преноси кроз држање за руке – то је као да можемо приступити грицкалицама из аутомата без пара.

Пратите нас и путем Вибера