Осамдесетих година прошлог вијека десио се процват научно-фантастичног жанра, првенствено због успјеха блокбастер серијала „Ратови звијезда“, али слична прича десила се и са жанром фантазије који је, такође, тих година постао омиљена тематика холивудских филмаша.
То је било доба када су продуценти били спремни улагати новац у обимну изградњу имагинарног свијета и практичних ефеката који су били потребни за стварање незаборавног фантастичног епа. Тих година снимљени су филмови који су добили статус класика попут „Конана варварина“, „Легенде“, „Судара титана“, „Бескрајне приче“ и „Вилова“ од који су многи остали омиљена остварења са култним статусом да данашњих дана. Једно од таквих остварења био је и филм „Лавиринт“ из 1986. године, настао под режисерском палицом, креатора „Мапет шоу“, Џима Хенсона. Иако се филм највише памти по незаборавном наступу Дејвида Боувија као Џарета, краља гоблина, изворно је он требао бити много злокобнији лик у изведби неког другог глумца.
„Лавиринт“ прати тинејџерку Сару (Џенифер Конели) која пролази кроз низ свађа са својим оцем и маћехом, изнервирана чињеницом да они сву своју пажњу посвећују новорођеном сину Тобију. У свом бијесу Сара пожели да њен млађи полубрат заврши у некој далекој, мистичној земљи. На њену жалост, жеља се претвара у реалност када зли краљ гоблина, Џарет, отме Тобија и одведе га у лавиринт из другог свијета препун чудних и необичних створења. Као и многа остварења из поджанра мрачне фантазије и „Лавиринт“ је филм који представља метафоричну причу о крају адолесценције. Поред режије Хенсон је био и главни консултант на стварању приче и у сарадњи са бившим Пајтоновцем Теријем Џонсом настајао је да створи надреални свијет филма. Хенсон, Џонс и концептуални умјетник Брајан Фрауд радили су на стварању мјешавине жанрова која би вјерно приказала како Сарине ноћне море постају реалност након што је ушла у мистични свијет. Отмица Тобија, једна од најузнемирујућих сцена у филму, према Џонсу је била суштинска за наратив остварења. Џонс је желио да Џарет буде злонамјеран лик чија подлост је очита од самог почетка. Иницијално, прича је требала да прикаже Џарета који отима Тобија против Сарине воље и укључивала је отвореније сексуалне призвуке који се у финалној верзији само наслућују на крају филма. Док је Џонс био инспирисан тамним тоновима бајки браће Грим, Хенсон је био задужен за уношење свјетлијих тонова у филм. У Џонсовом првом нацрту Џарет је био свемогуће биће које користи лавиринт „како би спријечио људе да му уђу у срце“. Док је изворно Џарет био у средишту лавиринта од самог почетка, Хенсон је био тај који је сматрао да гледаоци не би смјели то сазнати прије него што то открију ликови из филма. Хенсон је такође желио да Џарет плеше и пјева током филма, за шта је Џонс сматрао да би превише гурнуло причу у смјеру комедије. За потребе филма ангажован је читав тим сценариста, па и Џорџ Лукас као извршни продуцент, што је након 25 преправки сценарија резултирало финалном верзијом.
Хенсон је увијек замишљао „Лавиринт као мјузикл и знао је да је улога Џарета од великог значаја за тон филма. Иако је Боувијев перформанс на крају постао једна од најзначајнијих улога у његовој филмској каријери, познати пјевач није био први избор за ову улогу. Прије Боувија, Хенсон је размишљао о многим познатим музичким звијездама попут Мајкла Џексона, Принца, Мика Џегера и Стинга. Иако је Џонс имао неких недоумица око ангажмана популарне поп звијезде Боувија у нечему што је наводно требало бити умјетнички филм са јасно израженим концептом, Хенсон је сматрао да би музичарева изузетно изражен поп-стар личност и способност да буде застрашујући представљала идеалан избор за „Лавиринт“. Осим што је „украо“ филм са неким од његових најбољих музичких нумера, Боуви је значајно допринио структурним промјенама сценарија филма. Упркос томе што је био импресиониран створеним митолошким свијетом и Хенсоновим напредним луткарством, које је режисер усавршио у филм „Мрачни кристал“ из 1982. године, Боуви је привремено напустио пројекат јер, према његовим ријечима, више није био забаван. Иако је Боуви изјавио да је одувијек желио бити укључен у писање музике за филм, који би био бајка за дјецу свих узраста, открио је да је пристао на филм искључиво јер је сценарио сам по себи био ужасно забаван, а при томе није био злобан, пакостан или крвав.
Иако је „Лавиринт“ изузетно разочарао на биоскопским благајнама, разбивши све Хенсонове илузије о потенцијалним наставцима, показао се као кључан у доказивању да је Боуви кинематографски атрактиван. Чак су се и критичари који су били оштри према филму, сложили да је Џарет најувјерљивији дио приче. Познати пјевач успио је одбацити своју слику рок звијезде и извести компликовану и осјетљиву улогу која га је сврстала међу најбоље негативце фантазија те деценије. Боувију би било много лакше да је попут Принца у „Пурпурној киши“ глумио фиктивну верзију самог себе, међутим он је одлучио прихватити много већи изазов, доказујући да је спреман посветити се како би извео улогу каква се од њега не очекује, баш као што је то радио и са својом музиком.
„Лавиринт“ се показао као аномалија у његовој кинематографској каријери будући да је то било остварење најближе мејнстриму у којем је пјевач глумио (ако занемаримо ролу у филму „Престиж“). Иако је филм био много мрачнији од других остварења на којима је тада радила компанија Џима Хенсона, имао је снажну маркетиншку подршку циљајући на исту млађу публику која је вољела „Мрачни кристал“ и „Мапет шоу“. Међутим, сам тоналитет филма и Боувијева музика која је често била антиауторитарна нису били мамац за публику. Ипак, Боуви је добио понуду да игра Макса Зорина, негативца у Бонд филму „Поглед на убиство“. Пјевач је одбио улогу коју је на крају одиграо Кристофер Вокен. Будући да је „Поглед на убиство“ проглашен једним од најгорих Бонд филмова у историји, чини се да је Боуви тако избјегао фаталну грешку и спасио своју филмску каријеру. Истина, пјевач се врло брзо појавио у још једном филму који је подијелио мишљења и сарађивао са још једним великим аутором, Мартином Скорсезеом, на филму „Посљедње Христово искушење“. Филм је изазвао поприличну контроверзу и бијес религиозних фундаменталиста па је Скорсезе једно вријеме био под заштитом ФБИ-а.
Упркос креативним разликама са Теријом Џонсом, Боувијево укључивање у „Лавиринт“ вјероватно је спасило филм од уласка у „продуктивни пакао“. С обзиром да је филм сам по себи био мрачан, злокобнији приступ који је Џонс имао на уму, вјероватно би отјерао публику која је жељела да гледа забавну авантуристичку фантазију. Боуви је успио да убаци довољну дозу забаве и хумора, што је омогућило да „Лавиринт“ и даље привлачи своју циљану публику, истовремено изражавајући Хенсонову изворну идеју. Иако је филм био финансијско разочарење, Боувијева слава свакако је допринијела да филм привуче више гледалаца. Томе треба додати и врхунски саундтрек којим је Боуви прожео филм и који се и данас памти као један од његових најбољих радова.
Иако није сваки популарни музичар способан са позорнице прећи на велико платно, Боуви се често показао као талентовани глумац заинтересован за необичне пројекте. Прије „Лавиринта“ био је похваљен за своју улогу у ратном филму „Срећан Божић господине Лоренс“ из 1983. да би касније сличне реакције изазвала његова улога у Линчовом филму „Твин Пикс: Ватро ходај са мном“ из 1992. Иако ће га свијет увијек памтити по невјероватној дискографији коју је оставио иза себе, Боувијев рад на великом платну једнако је релевантан за његову оставштину као иконе поп културе.
