Холивудска легенда Марлон Брандо рођен је прије 100 година на данашњи дан 1924. године и осим по бројним улогама, цијели свијет га и дан-данас памти по љепоти и шарму које је посједовао.

Брандо је био глумац са изузетно богатом и успјешном каријером. Био је двоструки добитник Оскара, а сврстава се, са правом, међу најутицајније глумце 20. вијека. Поред тога, номинован је за још шест Оскара. Добио је два Златна глобуса, три Награде БАФТА и Канске награде за најбољег глумца.

Развод родитеља и бурно дјетињсто

Имао је 11 година када су му се родитељи развели, те је већину дјетињства провео више са баком него са мајком, те је управо она била прва која је примјетила његов таленат за глуму.

Са оцем није имао добар однос, о чему је и писао у својој биографији.

"Иако сам по њему добио име, никад нисам успио да привучем његову пажњу, није био срећан ни с једним мојим избором, увијек ми је понављао да ништа нећу постићи у животу и да нисам способан да учиним ништа вриједно пажње", написао је Брандо у својој биографији.

Његова старија сестра, Џоселин Брандо прва је пошла у глумачку каријеру, отишавши у Њујорк, па је и због ње добио додатни подстрек да се и сам опроба у глуми.

Брандо је био врло несташан у тинејџерским годинама. Понављао је разред у средњој школи, а касније је и избачен, због чега је са 16 година послат у војну школу, гдје се истакао у позоришту што је имало позитиван одјек на професоре и колеге.

Рађање глумца

Када је имао 18 година, Брандо се преселио у Њујорк гдје је похађао је глумачке радионице.

Његов први наступ на филму био је у улози ветерана параплегичара у филму "Људи" 1950. године. Како би се припремио за улогу, провео је мјесец дана у кревету у ветеранској болници.

Млађе генерације су почеле да га обожавају послије улоге Џонија Страблера, мотоциклисте у филму "Дивљак" и тако је створио имиџ бунтовника.

Захваљујући улози мачо мушкарца у филму "Трамвај звани жеља" покренуо је моду бијелих, уских мајица кратких рукава и наметнуо се као мушки еквивалент Мерилин Монро, највећег секс симбола 20. вијека.

Марлон Брандо је одбио да прими награду за најбољу мушку улогу у филму „Кум“. Било је то на 45. додјели Оскара, као бунт дискриминишућем односу Американаца према Индијанцима

Под Казановом редатељском палицом и ансамблом глумаца око себе, Брандо је коначно добио Оскара за улогу Терија Малоја у филму "На доковима Њујорка", а онда је 1972. заиграо у "Куму". За бриљантну улогу мафијашког шефа Вита Корлеонеа у овом филму, Брандо је такође добио Оскара.

Међутим, одбио је да га прими у знак протеста према третману који имају Индијанци у филмској инустрији пославши на додјелу Сашин Литлфедр, младу глумицу и активисткињу покрета за права америчких старосједилаца.

Глумац је након тога пружио једну од својих најбољих изведби у филму Бернарда Бертолучија, "Последњи танго у Паризу".

Три брака и 14 потомака

Брандо се женио чак три пута и пратиле су га бројне афере. Причало се да је имао аферу са Мерлинин Монро, али и да је био са мушкарцима.

Званично, Брандо је имао једанаесторо дјеце, од којих петоро са бившим женама, троје су са својом кућном помоћницом из Гватемале, а остало троје добио је из афера. Један од Брандових синова, Кристиан Брандо, осуђен је 1991. на 10 година затвора због убиства Дага Дролета, момка своје сестре.

Брандова кћерка Чајен већи дио живота провела је у центрима за одвикавање од дрога и у менталним болницама, живјела је на Тахитију са својом мајком Таритом.

Након смрти момка, Чајен је постала још депресивнија, суд јој је одузео старатељство над сином, а уочи Ускрса 1995. напустила је психијатријску болницу и објесила се у кући своје мајке.

Млађани Брандо возио је мотоцикл по ходницима школе, закључавао је професоре у канцеларије, палио ватру, ломио школски инвентар, због чега је избачен из неколико школа, укључујући и војну академију.

У пензију је отишао 1980. године али је повремено глумио у још неколико филмова. Тако му је посљедња улога била у филму "Ко је коме сместио" из 2001. године, у коме је играо са својим великим пријатељем Робертом Де Ниром.

Брандо је умро у дубокој старости 1. јула 2004. Имао је 80 година. Боловао је од дијабетеса, а непосредно пред смрт му је дијагностикован и канцер.

Кремиран је, а његов пепео је расут на два мјеста - на Тахитију и у Долини смрти.

Пратите нас и путем Вибера