Ово је 28 занимљивих чињеница о култном остварењу

Крај филма "Ко то тамо пева" је требао бити потпуно другачији

  • 05.09.2024. 12:13

Филм "Ко то тамо пева", важи за једно од најважнијих остварења домаће кинематографије, филм и даље осваја публику, док многи желе да сазнају више о снимању и дешавањима иза камера.

Култна комедија, дјело изузетног сценаристе Душана Ковачевића, први пут је угледала свјетлост дана у биоскопу Козара у Београду, 3. октобра 1980. године.

Филм “Ко то тамо пева”, у режији Слободана Шијана, постао је синоним за врхунско филмско остварење на нашим просторима, а многи га и данас сматрају једним од најбољих филмова икада снимљених.

Реплике из филма и даље се препричавају, јер незаборавна глумачка екипа и динамична прича нису једини разлози због којих је овај филм постигао огроман успјех. Постао је део историје и освојио срца публике, оставивши неизбрисив траг у домаћој кинематографији. Због те непролазне популарности, многи су заинтересовани за дешавања иза кулиса, а испред вас је 28 занимљивих чињеница које ће вам овај филм учинити још ближим и дражим.

1. На почетку је то требало да буде савремена прича, Телевизијска драма од педесетак минута. Мјесто одигравања радње је аутобус ГСП-а, а главни лик је требао да буде старац који је кренуо да посјети сина који служи војску у Београду.

2. Првобитно је замишљено да филм режира Горан Паскаљевић, који је одустао јер је почео снимање филма “Земаљски дани теку”.

3. Млади редитељ и сликар Слободан Шијан, који је иза себе тада имао неколико снимљених телевизијски филмова, предложио је да се сценарио промијени и умјесто телевизијског сними биоскопски филм, на шта је Душан Ковачевић радо пристао.

4. Директор филма био је Никола Поповић, који је био препознатљив радом на партизанским спектаклима, попут “Битке на Неретви”. Њему припадају највеће заслуге што је “Ко то тамо пева” упркос почетном одлагању уопште и снимљен.

5. Пошто се, Телевизија Београд, тада није бавила снимањем филмова намјењених биоскопу, морао је да се потражи други продуцент. Кренуло је јурњава около по филмским предузећима, да би на крају иза филма у стао тада моћни “Центар филм”.

Ведрана Рудан: Бора је мој брат, мој херој

Ведрана Рудан: Бора је мој брат, мој херој

6. Главна улога требала је да припадне Мији Алексићу, који је првог дана снимања обавијестио редакцију Драмског програма да му није добро због чега не може да настави са радом, након чега је снимање отказано.

7. Снимање је почело 4. априла 1980. Оно што је посебно занимљиво – снимање је ишло редом, од почетног кадра, па надаље. То је знатно глумцима олакшало посао, јер су они могли на природан начин да развијају ликове.

8. Направљен је план да процес снимања траје само 21 (снимајући) дан, због чега се радило и по 20 сати дневно.

9. Екипа није користила рефлекторе, због чега је сав филм у смеђим и црним тоновима. Чак је за ноћне сцене као главно осветљење кориштена логорска ватра.

10. Филмска екипа се за снимање окупљала сваког јутра око 5 сати, испред Цркве Светог Марка у Београду.

11. Иако је Павле Вуисић у филмским круговима важио као “тежак за сарадњу, незгодан и неко ко воли да попије”, испоставило се да је Вуисић сваког јутра био први на окупљању, расположен за рад.

Одложено суђење Зорану Марјановићу

Одложено суђење Зорану Марјановићу

12. Предео “недге у Србији” глумила је Делиблатска пешчара.

13. Улогу Мишка Крстића, Шијан је намијенио Богдану Диклићу, кога из позоришта у ком је глумио нису пустили на снимање, због чега је накнадно одабран Александар Берчек.

14. Драган Николић као шлагер-певач није био предвиђен у првим подјелама улога, али се испоставило да му је баш та улога потпуно легла. Његова улога је посвета Жики Павловићу и Џимију Барки.

15. Чичу Станојла Миленковића, лимара из околине Свилајнца, а овде у улози орача државног друма, Шијан је пронашао 1978. током аудиција за натуршчике за ТВ филм “Најлепша соба”. Он је касније признао да му је њега одабрао, јер му је била смијешна комбинација кромањонске фаце и изузетне интелигенције.

16. Висок момак који буши гуме аутобуса је Милован Тасић – Таса (214 цм), тракториста из Инђије и члан шампионске генерације КК “Раднички” са Црвеног крста (1973.)

17. Умјесто Павла Вуисића деду (који долази да посјети сина) је на крају глумио Мића Томић.

18. У већем дијелу филма на задњем седишту, одмах поред прасића, појављује се баба обучена у црно. Она је била предмет раних теорија, од тога да представља смрт, која их чека на крају, онда да баба чува на прасиће, до тога да је у питању маскирани Предраг Прежа Милинковић, највећи српски епизодиста. Гледаоцима је највише стварало конфузију то што бабе час има, час нема. Није ни потписана на шпици. Шијан је објаснио да је то баба коју су успут нашли и стално је била у аутобусу, али се због лошег освјетљења није увијек видјела.

Објављене слике: За Србију повријеђени, а тренирају пуном паром у клубу

Објављене слике: За Србију повријеђени, а тренирају пуном паром у клубу

19. Једног од двојице музичара, Миодрага Костића, Шијан је упознао на војној вежби на радару изнад Раље. Мића је свирао на концерту приређеном у част војске, а када је пао на кољена, пред Уснијом Реџеповом, са све хармоником, Шијан је то запамтио. Годинама послије потражио га је и понудио му улогу.

20. Млађег музичара глумио је тада 11-годишњи Ненад Костић, Мићин рођак. Он никако није успијевао да научи свирати дромбуље, због чега је снимао на плејбек. Ненад је данас возач аутобуса на линији 17.

21. У завршним сценама, када путници оптуже музичаре да су чичи украли новчаник, па сви крену да их туку, Шијан је тражио крупан план. Други ријечима, Бата је стварно морао да ошамари малог глумца. Лупио му је толико јаку шамарчину да је Ненаду “зазвонило” у ушима, након чега је одмах пустио сузе. Побегао је са снимања у Панчево. Тамо се сакрио, а екипа га је цијели дан тражила. Када су га коначно нашли, молили су га да се врати због филма, а Бата му је донио највећу бомбоњеру која је могла да се купи и дао му ријеч да више неће да га бије.

22. Прије почетка снимања екипа је добила модерну камеру, тек набављену за “Филмске новости”, а за пратњу посјета Јосипа Броза Тита у свијету. Камера је одлично радила, све до 25. априла. Тог дана снимала се сцена у којој Бата Стојковић јури зеца, такозвана “Пустите мене, ја сам бржи и спретнији”. Одједном, на сету су се појавила тројица људи у цивилу, показала легитимације и узела камеру. Нико није смео да пита због чега, само су наставили да снимају старим камерама, од којих је једна била величине ормана.

Објављен снимак: Шобот спасио живот човјеку на кошаркашком терену!

Објављен снимак: Шобот спасио живот човјеку на кошаркашком терену!

23. Сценограф Вељко Деспотовић је аутобус за снимање нашао у Словенији, гдје га је користио Живојин Павловић за филм “Довиђења у следећем рату”. Био је сивомаслинасте боје, војнички, са сицевима, па су морали да га префарбају и додају блато, рђу и прашину, изваде сицеве и поставе клупе.

24. Било је предвиђено да у завршној сцени приликом бомбардовања животиње побјегну из зоолошког врта, ипак од тога се одустало, јер због Титове смрти у земљи је била ванредна ситуација.

25. Слободану Шијану су у монтажи предлагали да избаци љубавну сцену Неде Арнерић и Славка Штимца у шуми, што он није прихватио. Данас је она једна од култних.

26. Прије премијере, филм је приказан Уметничком већу. Сала у Кошутњаку била је пуна. Приликом пројекције, Шијан је остао забезекнут. Током приказивања филма, нико се ни један једини пут није насмијао.

27. Премијера је била 23. октобра 1980. у београдском биоскопу “Козара”, који данас више не постоји. Филм је одмах превазишао сва очекивања. Сала се тресла од смеха, па Шијан више није морао да брине.

28. Иако су на сету дали све од себе, неки од глумаца су касније признали да су били убјеђени да тада снимају свој најгори филм. Питали су се чему то млатарање по пустари, ко ће то да гледа. Једини је Павле Вуисић вјеровао у филм и потпуно му се посветио.

Јесте ли знали да је крај култног филма „Ко то тамо пева“ редитеља Слободана Шијана промијењен зато што је преминуо Јосип Броз Тито?

Трагедија: Умрла олимпијска атлетичарка коју је момак полио бензином и запалио

Трагедија: Умрла олимпијска атлетичарка коју је момак полио бензином и запалио

Сценариста филма Душан Ковачевић, који је радио и на филмовима „Маратонци трче почасни круг“, „Радован Трећи“, „Сабирни центар“ и „Балкански шпијун“, открио је како је требало да изгледа крај филма „Ко то тамо пева“.

„Титова смрт спречила нас је да завршимо „Ко то тамо пева“ онако како смо замислили. У сценарију је била сцена у којој двојица дечака који певају изађу из аутобуса. Тада је требало да се појаве животиње у сцени и све је требало да личи на апокалипсу“, рекао је Ковачевић раније за домаће медије.

„Редитељ филма био је у договору с власником циркуса у Италији и тај циркус с дресираним животињама требало је да дође у Београд. Међутим, умро је Јосип Броз Тито и странцима је забрањен улазак. Ни птица није смјела да пређе границу, а ми морамо да завршимо филм. Како нема животиња, филм се завршава тако како се завршава. То што није снимљено као крај, то је почетак Ундергроунда“, додао је.

„Ко то тамо пева“ прича вишеслојну причу о трагикомичним незгодама путника у дотрајалом аутобусу који из провинције вози према Београду, у којој се скрива алегорија о малограђанском лицемерју те о распаду Краљевине Југославије у освит Другог свјетског рата, а сматра се једним од најбољих југославенских филмова, преноси Стилкурир.

Пратите нас и путем Вибера

Тагови: