Када је 1787. године стигао на свијет у Тршићу близу Лознице, додијељено му је име Вук, да би се сачувао од злих сила, према народном вјеровању јер су дјеца прије њега умирала. И остао је сачуван и постао чувен - најзначајнији српски лингвиста 19. вијека, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук Караџић најзначајнија је личност српске књижевности прве половине 19. вијека, уврштен је у 100 најзнаменитијих Срба.
Његова граматика „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, написана по узору на граматику славеносрпског језика Аврама Мразовића, објављена је у Бечу 1814. године. Била је то прва граматика говора "простога народа". Допуњена је уз прво издање „Српског рјечника“ 1818. године.
Основна каракеристика граматике, у којој је примјењен Аделунгов принцип "пиши као што говориш, читај као што је написано“, употребу језика је довела до савршенства.
Захваљујући Вуку Караџићу српски језик за сваки глас има своје слово, а овако је Вук Караџић писао о језику.
"Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада." (Вукови записи)
"Важност књиге не цијени се по њезиној величини, него по ономе што је у њој и од кога је.“
"У нашијем је народнијем пјесмама за нас најдрагоцјенија чистота и сладост нашега језика: кад би књижевници то познавали, онда они не би кварили и грдили највећу драгоцјеност свога народа, свој народни језик, него би се трудили научити га из народнијех пјесама."
"Писмо је отворило пут уму људскоме, да се приближи к Богу по могућству своме." (из предговора Првом српском буквару)
