Један од филмова који је обиљежио почетак новог миленијума свакако је био „Гладијатор“ Ридлија Скота који је уједно једна од најнеобичнијих прича о филмском успјеху 2000-их.
Иако се сваки нови филмски пројекат Ридлија Скота ишчекивао са нестрпљењем будући да је иза себе имао низ филмова који су постали класици, постојала је блага скепса према његовом новом пројекту рађеном у епском стилу „мача и сандала“ будући да ова врста филмова није рађена још од „златног доба Холивуда“. Међутим, „Гладијатор“ се показао као живописна и очаравајућа карактерна драма која је успјела да Расела Крова моментално претвори у оригиналног филмског хероја. Упркос самом стилу филма и акционим сценама које су у каснијим филмовима бесконачно пута понављане, Гладијатор је највише остао упамћен по свом поетичном трагичном крају.
Смјештен у 180. годину нове ере Гладијатор је прича о поносном римском генералу Максимусу Десимусу Меридусу који је постао познат по свом јунаштву у побједама над Германским племенима која су се бунила против Римског царства. Његове лидерске особине омогућиле су му да стекне наклоност цара Марко Аурелија који је у њему видио савршену особу за преузимање царства након његове смрти. То изазива бијес царевог стварног насљедника, Комодуса, који у бијесу убија свог оца те преузевши власт убија Максимусову породицу и познатог генерала шаље у ропство гдје је приморан да се као гладијатор бори у аренама. Прича о освети и искупљењу је стара колико и само приповиједање,али у самом „Гладијатору“ добија једну посебну квалитету која је резултат одлука на самом сету.
Савршени крај „Гладијатор“ је један од главних разлога због чега филм и даље за многе филмске фанове представља својеврсну прекретницу у популарној култури. Крај који је био посљедица импровизације током снимања завршних сцена. Цијели филм се развија у правцу финалног обрачуна између Максимуса и Комодуса који коначно морају доказати ко би био бољи владар Рим док остатак царства све то посматра са трибина Колосеума. Максимус је дефинитвно бољи ратник, али Комодус склон сплеткарењу и варању задаје убод сјечивом Максимусу прије него што је и борба званично почела. Иако тешко рањен Максимус успијева да савлада Комодуса, чиме поново постаје законити насљедник трона, али због повреда и сам умире док гомила све то посматра. Умјесто да се фокусира на трагедију тренутка филм гледаоцима доноси чудну и двосмислену сцену Максимуса како трчи кроз пшенично поље док рукама додирује врхове класја.
Иако је до данас остала као једна од најупечатљивијих сцена у филму сама сцена није била планирана већ је додана као посљедица импровизације Крововог дублера. Према ријечима самог режисера, продукцијски тим који је стајао иза филма снимао је у Италији гдје је Кровов дублер инстиктивно додиривао класје на сету. Скота је почело интересовати како би та сцена визуелно изгледала и почео је пратити дублерову руку уз помоћ стедикема. Режисер је врло брзо схватио да ће се кадар лако уклопити у метафоричке подтонове филма постајући својеврсни катализатор за бесмртност или рај. Филмови попут овог захтијевају мјесеце прецизног планирања и припрема, али неки од најважнијих момената могу се десити захваљујући моментима случајности. Везано за то сам Скот је изјавио како спонтаност може бити од есенцијалног значаја за оно чиме се бави.
„Гладијатор“ јесте врло утемељен историјски еп, али убацивање сцене са класјем указују на то да Максимус одлази у загробни живот и да доживљава визију себе у којој је најсрећнији. То имплицира нешто дубоко у вези са Максимусом, да он у ствари никада није желио да влада царством. Иако почашћен што га сматрају достојним извршавања цареве воље, Максимус је у души ратник који никако није желио терет успостављања реда у хаотичном добу царства. Приказ пшеничним поља имплицира да је Максимус пронашао мир у сазнању да ће царев унук Лусијус преузети контролу над Римом и кренути са увођењем реда.
Религиозно кодиране слике такође показују колику је бол у себи носио Максимус. Кров је можда застрашујућа физичка појава на екрану, али један од разлога зашто је Максимус тако увјерљив као акциони херој јесте зато што се осјећа као човјек који нема шта изгубити. Побједа над Комодусом није била само како би се спасило царство већ и освета ономе који је убио његове најмилије. Очито је да је Максимус носио терет истјеривање правде за побијену породицу и само у побједи над њиховим убицом може пронаћи смирај. Уједно његова смрт подразумијева да им се може придружити у загробном животу што управо илуструје сцена са пшеничним пољем.
„Гладијатор“ је постао један од ријетких културних догађаја који је успио да обједини критичке похвале и комерцијални успјех. Сам датум премијер (почетак маја 2000. године) омогућио му је да постане једа од најгледанијих блокбастера те године прије него што су доминацију у овом пољу преузели филмови о суперјунацима. Спектакл је уједно врло добро прошао и код Америчке филмске академије освојивши пет златних кипића. Истина Скот није освојио Оскара као најбољи режисер (због чега није крио разочараност) али је награђен као најбољи филм уз Оскара за најбољу главну мушку улогу која је припала Раселу Крову.
Ту се није завршила прича о овом остварењу будући да је након година припремног пакла наставак филма коначно стигао у постпродукциону фазу и требао би се појавити у биоскопима ове јесени. С обзиром на крај првог остварења није изненађење да Кров није намјеравао поновити своју улогу, али у глумачкој постави појавиће се многа позната имена Пола Мескала, Џозефа Квина, Дензила Вошингтона и Педра Паскала као и Кони Нилсен и Џимона Хонсоуа који ће репризирати своје улоге из оригинала.
