Када се дијете умири чим му дате паметни телефон, то не значи да сте ријешили проблем, већ да сте га само одложили, кажу психолози.
У савременом родитељству, паметни телефон је постао попут резервног родитеља, не умара се, не поставља питања и увијек има спремну пјесмицу или цртани филм.
На први поглед, дјелује као магични штапић који смирује дијете у секунди. Али, да ли се иза тог мира крије тишина развоја, социјалне интеракције и емоционалне повезаности?
Давање телефона малом дјетету често почиње из добре намјере: да се дијете умири у чекаоници, да мама заврши ручак или да се избјегне плач на јавном мјесту.
Али оно што родитељ види као рјешење тренутне непријатности, дијете доживљава као емоционални образац, сваки немир рјешава се екраном.
Дјеца до треће године развијају најважније вјештине кроз покрет, контакт очима и игру рукама.
Када умјесто коцкица, бојица и разговора добију свјетлуцави екран, губе не само моторичке и говорне подстицаје, већ и капацитет да науче како се осјећања регулишу без спољашњег подражаја.
Невидљиве посљедице
Родитељи често кажу: “Он се лијепо игра сам телефоном.” И то јесте тачно, али оно што не виде су пропуштене прилике за развој пажње, емпатије, креативности и социјалних веза.
Дијете губи шансу да научи како да се носи с досадом, фрустрацијом или самоћом, јер све то рјешава алгоритам.
Један од највећих митова јесте да се екран може “умјерено” користити с дјецом од годину или двије. Реалност је да дијете не зна да мјери вријеме, нити да разликује цртаћ од стварног свијета.
Једном када научи да га телефон умирује, све друго постаје досадно.
Шта умјесто телефона?
Нису рјешење ни скупе играчке, ни едукативне апликације. Умјесто тога: прича, додир, пјесма, шетња, гледање кроз прозор, заједничко спремање хране. Све оно што дјелује као губљење времена, заправо је капитал у дјететовом развоју.
Телефон је направљен да привуче пажњу одраслог човјека, а камоли дјетета. Када дјетету дајемо уређај који чак ни нама не успијева да оставимо, ми му шаљемо поруку да је тишина вреднија од повезивања, каже се у једној студији.
А права тишина, она која долази када се дијете заигра у стварном свијету, звучи много боље.
