Све чешће се питам колико заправо знамо о животињама које нас окружују. Не само о псима и мачкама, већ и о рибама, инсектима и главоношцима. Наука нас је годинама учила да су многе врсте вођене искључиво инстинктима, без осјећања, свијести или сопственог ''унутрашњег свијета''. Међутим, чини се да се ствари мијењају. И то драстично.
На конференцији на Универзитету у Њујорку представљена је Њујоршка декларација о свјесности животиња - документ који би могао да преокрене начин на који друштво посматра и третира животиње. Скоро 40 врхунских истраживача са различитих универзитета и института потписало је ову декларацију, у којој се наводи да постоји снажна научна основа да птице и сисари имају свесна искуства, али и да постоји реална могућност да то важи за све кичмењаке - укључујући рибе, водоземце и гмизавце, па чак и за многе бескичмењаке попут инсеката, ракова и хоботница.
Животиње које се играју, памте, па чак и препознају себе
Један од занимљивих примјера јесте понашање пчела које се играју котрљањем дрвених куглица, потпуно без спољашње награде, што указује да можда уживају у самој активности, баш као што би то радио пас или човјек.
Такође, риба позната као чистачица прошла је такозвани 'огледало' тест који се користи да би се утврдило да ли нека животиња препознаје себе у огледалу. Испоставило се да ова малена риба, након почетне агресивне реакције на сопствени одраз, касније почиње да изводи чудне покрете и да посматра своје тијело у огледалу, што може указивати на неку врсту самосвијести.
И не само то - хоботнице, лигње, чак и ракови показују знакове комплексног понашања. Експерименти су, рецимо, показали да ракови под стресом реагују позитивно на анксиолитике који се користе и код људи, док се хоботнице понашају као да избегавају мјеста где су раније доживеле бол, што указује на памћење непријатног искуства.
Од машине до осјећајног бића
Још у 17. вијеку, филозоф Рене Декарт тврдио је да су животиње ''аутомати од меса'' - без душе, осјећања, па чак и способности за бол. Та идеја је, нажалост, дуго опстајала и у науци. У 20. вијеку, многи психолози су сматрали да није могуће проучавати осјећања код животиња јер су ''невидљива'', па су се фокусирали искључиво на понашање.
Али од шездесетих година прошлог вијека, а посебно у посљедњих 10 до 15 година, научници су почели да развијају нове начине за испитивање свијести код различитих врста. И оно што су пронашли све више разбија раније границе.
Професор филозофије Џонатан Берч са Лондонске школе економије, који је један од потписника декларације, каже да је наука коначно спремна да се озбиљно позабави питањем свести код животиња - не само код примата и сисара, већ и код риба, инсеката, па чак и пужева.
Правне и етичке посљедице
Ова промјена у научном погледу на животиње могла би да има велике посљедице по законодавство, посебно у земљама попут САД, где се животиње на савезном нивоу још увијек не признају као свјесна бића. Права и заштита животиња углавном су везана за њихову употребу у пољопривреди, истраживањима или зоолошким вртовима, док се о њиховом осјећању бола или страха ријетко говори.
Ипак, постоје изузеци - на примјер, држава Орегон је још прије десет година увела закон који признаје да животиње могу осјећати бол, стрес и страх, а то је довело до прогресивнијих судских одлука. У Калифорнији и Вашингтону ове године разматрају забрану фарми хоботница, управо због све јачих научних доказа о њиховој свјесности.
Ова свеобухватна промјена у разумијевању животињског свијета позива нас да преиспитамо дубоко укоријењене претпоставке о томе ко су заправо бића која дијелимо планету. Ако наука све гласније тврди да и рибе, ракови или инсекти могу осјећати бол, имати сјећања, па чак и неку врсту свијести, тада се више не можемо понашати као да су они ту само ради наше користи, пише Телеграф.
