Истраживање које је обавио Технолошки институт Масачусец (МИТ) истиче опасност од судара сателита, што је посљедица великог броја лансирања и климатских промјена.
Ново истраживање МИТ-а сугерише да емисије стаклених гасова мијењају простор у којем се налазе сателити. Већина сателита орбитира у термосфери, слоју Земљине горње атмосфере. Овај слој се природно шири и скупља овисно о активности Сунца, но ново истраживање открива забрињавајући тренд.
Упркос свом ефекту хватања топлоте у нижим слојевима атмосфере, гасови стаклене баште имају ефект хлађења термосфере, што резултује њеним скупљањем, а то за посљедицу има мање отпора, што би могло ометати природно уклањање свемирског отпада.
МИТ-ов тим предвиђа да ће орбитални капацитет пасти за 50 до 66 посто до 2100. године, а то значи да би популарне орбите могле постати неупотребљиве због пренатрпаности.
"Горњи слој атмосфере је у крхком стању јер климатске промјене ремете статус кво. Истовремено, дошло је до огромног повећања броја лансираних сателита, посебно оних који се користе за широкопојасни интернет из свемира. Ако не будемо пажљиво управљали овом активношћу и не будемо радили на смањењу емисија, свемир би могао постати пренатрпан, што ће довести до више судара и крхотина", изјавио је Вилијам Паркер, водећи аутор истраживања.
Више од 10.000 сателита се тренутно налази у ниској Земљиној орбити, а они пружају кључне услуге попут интернета и навигације. Брзо повећање броја сателита довело је до честих активности избјегавања судара. Судари стварају дуготрајне крхотине, чиме се повећава ризик од нових судара.
Величина термосфере природно флуктуира сваких 11 година због активности Сунца. У периодима ниске соларне активности, она се хлади и скупља, док у периоду високе соларне активности долази до њеног загријавања и ширења.
МИТ је проучавао ефект на сигуран капацитет сателита.
"Више сателита је лансирано у протеклих пет година него у претходних 60 година укупно. Једна од кључних ствари које покушавамо схватити је то да ли је пут на којем смо данас заправо одржив", рекао је Паркер.
Научници су симулирали различите сценарије емисије стакленичких плинова те њихов утјецај на "капацитет носивости сателита ниске орбите Земље". Симулације су обавили како би анализирали ефекте на густоћу и отпор атмосфере.
Потом су упоредили будући капацитет орбите према различитим сценаријима емисије гасова стаклене баште, основни ниво из 2000. године и сценарије усклађене с ИПЦЦ пројекцијама, а закључили су да повећање емисија значајно смањује носивост ниске Земљине орбите.
До 2100. године ће би број сателита који сигурно функционишу на висинама између 200 и 1.000 километара могао бити смањен за 50 до 66 посто у поређењу са сценаријем константних емисија из 2000. године.
Прекорачење капацитета у било којој области могло би изазвати нестабилност, што би довело до судара и учинило регију несигурним за сателите, преноси Кликс.
Међутим, научници упозоравају да неке орбиталне регије већ постају пренатрпане.
Атмосфера природно уклања свемирски отпад, но климатске промјене мијењају овај процес. Тим је закључио да контрола емисије стакленичких плинова представља кључ за управљање дугорочним проблемом орбиталног отпада.
