Хенаро Вега име је чилеанског адвоката и пјесника, поријеклом из града Талке (удаљеног 255 километара од престонице), који је једног дана 1954., поносно изашао из нотарске канцеларије са документом који тврди да је он власника Мјесеца. Слично томе, Американац по имену Денис Хоуп од 1980. године продаје парцеле на Мјесецу, Марсу, Меркуру и другим небеским тијелима.
Иако су циљеви споменутих људи били различити, оба су укључена у контраверзу која интересује многе: коме припада Мјесец?
Такозвана свемирска трка која се догодила између 1955. и 1975. године, заједно са запрепашћењем становника Земље због слијетања човјека на Месец, указује на контекст покушаја да се преузме наш природни сателит. Међутим, истина је да овај, као и остали елементи свемира, не могу припадати никоме. Мада када је ријеч о њиховим ресурсима, одговор на питање није више тако јасно дефинисан.
Да бисмо ово схватили, морамо да се вратимо у 1967., двије године прије него што је Нил Армстронг ушао у историју постављањем заставе Сједињених Држава на Мјесец.
У сценарију у ком су велике силе објелоданиле своје намјере да истраже природни сателит, УН је био тај који је предвидио и израдио Уговор о свемиру у ком је јасно речено: “Свемирски простор, укључујући Мјесец и друга небеска тијела, не може бити предмет националног присвајања на основу права на суверенитет, коришћење и окупацију, или на било који други начин.”
Што се тиче заставе постављене на лунарну територију, Хуан Мануел де Фарамињан Гилберт, професор емеритус на Универзитету у Хаену и ко-директор Kатедре за ваздухопловство и астрономске студије Астрондалус, објашњава за Националну Географију да: “у овом случају, то је био симболичан гест приликом доласка, на исти начин на који они који се попну на Еверест могу поставити заставу на његов врх, али то не значи да говоримо о остваривању суверенитета.”
Након овог историјског догађаја – који се периодично понављао до 1972. године – интересовање за истраживање Мјесеца није престало, већ управо супротно. Пошто коначно имамо технолошке ресурсе за приступ Мјесецу, мисије као што је Чанг’е, Kинеске националне свемирске администрације (ЦНСА), потврдила је присуство природних ресурса попут воде на лунарном терену, као и могуће постојање силицијума, гвожђа и титанијума, што отвара нове могућности за нације које воде истраживање свемира.
Нико не може да “присвоји” Мјесец, али шта је са његовим ресурсима?
У вријеме када је састављан Уговор о свемиру, проблеми у вези са извлачењем или коришћењем ресурса са Мјесеца били су готово непознати, тако да овај аспект није прецизно обрађен у документу. Али ово је био само први од “пет међународних уговора који се односе на космичке активности”.
“Годинама касније, 1979., објављен је Споразум о Мјесецу, који је унио збрку јер је у питању копија Споразума о свемиру из 1967. године, осим члана 11., који представља велику грешку, када се каже да ‘Мјесец и његов природни ресурси представљају заједничко наслеђе човјечанства'”, истиче Елиса Гонзалез Фереиро, предсједница Шпанског удружења за ваздухопловство и свемирско право.
“Члан 11., споразума из 1979. предвиђа да, када међународни режим експлоатације ресурса буде одобрен, онда може доћи до подјеле међу државама потписницама, узимајући у обзир и земље у развоју…”, наглашава Гонзалес.
Док Споразум о свемиру говори о “интересу човјечанства”, Споразум о Месецу говори о “заједничком наслеђу човјечанства”, и иако ниједан од ових концепата у пракси не успијева да ограничи динамику експлоатације, други представља препреку за интересе одређених држава или компанија које већ спекулишу о томе, на примјер, како би лунарно рударење могло да функционише.
Нова ера истраживања је почела
Прошла година је била пуна примера који доказују намјере свјетских сила, да користе Мјесец као краткорочно мјесто за слијетање и истраживање. Пет мисија је било усмјерено – неке без успјеха – на наш сателит ове године.
Ови догађаји су незванично крштени као “нова свемирска трка”, што несумњиво привлачи интересовање јавности као оно које је владало у периоду од 1955. до 1975. године. У том смислу, НАСА је 2020. године издала споразум Артемис, документ у ком су САД успоставиле скуп практичних принципа за вођење сарадњи у истраживању свемира међу нацијама, преноси Национална географија.
“Морамо узети у обзир да државе потписнице Артемидиног споразума нису потписнице споразума о Мјесецу”, указује Хуан Мануел де Фарамињан. “Али морам рећи, и то је моје лично мишљење, да је Артемис споразум постао пречица за избегавање идеја о заједничком наслијеђу човјечанства, ако би се отворио пут да и државе и компаније лакше приступе ресурсима на Мјесец”, додаје он.
У случају Споразума о свемиру из 1967. године, принцип ненационалне апропријације не утиче на власништво над извученим ресурсима , тако да тренутни амбициозни планови истраживања свемира остају “у веома двосмисленом пољу правног тумачења”.
(Извор: Национална Географија)
