Anđelković je istakao da zato srpska patriotska javnost mora da stane uz predsjednika Republike Srpske. 

"On nas uporno podseća da srpstvo nije srbijanstvo, i da u širim razmerama ima pravo na državni život. To je najvažnije čak i kada se sa predsednikom Republike Srpske ne slažemo oko modela podele Kosova, same ideje podele ili bilo čega drugog. Suština je da na institucionalnom nivou neko još ima hrabrosti da govori o državno-nacionalnim pravima srpskog naroda, a Dodik je to više puta činio ne samo u vezi sa Republikom Srpskom već i, primera radi, Srbima u Crnoj Gori", pojasnio je Anđelković. 

On je podsjetio na nedavne Dodikove izjave da ukoliko dođe do uključivanja Kosova u UN i druge međunarodne institucije, taj isti put zatražiće i Banjaluka. 

Anđelković je u autorskom tekstu za beogradski nedeljnik "Pečat" ocijenio da je većina odjeka u Srbiji povodom Dodikove izjave bila, u najmanju ruku, rezervisana, ali iz defetističkih a ne izrazitije nacionalnih pobuda. 

"Provejavao je manipulativno nametnut strah da se ne otvori nekakva nova balkanska Pandorina kutija, te se stoga sa skepsom gleda na više nego utemeljene zahteve lidera Srpske u vezi sa njenom budućnošću. A to, gle paradoksa, da je za nas veći deo Kosova i Metohije izgubljen (ako ne i ta naša južna pokrajina u celini), prihvata se od mnogih zdravo za gotovo. 

Strašno ali je tako, i za to je u mnogome odgovoran, kako sadašnji tako i prethodni oficijelni Beograd. Naš navodno racionalni pristup nacionalnim interesima, koji često prerasta u defetizam, do toga nas je doveo", naveo je Anđelković, ocijenivši da je zato od ogromnog značaja ono što radi i govori Dodik. 

On je dodao da se svijet mijenja i da geopolitičke okolnosti postaju povoljnije za srpski narod. 

"Nesreća je u tome da mi često to previđamo. Nismo shvatili značaj urušavanja Berlinskog zida i to smo skupo platili. Sada kao da su nas hipnotisali da zvanično, sa izuzetkom Banjaluke, adekvatno ne opažamo krunjenje Atlantskog bedema i mogućnosti koje za nas iz toga mogu da proizađu", istakao je Anđelković. 

On je naveo da je srpski prostor krajem prošlog vijeka raskomadan, te da to ne znači da bar preostali njegovi djelovi u budućnosti ne mogu da budu povezani, a da bi se to desilo Srbi ne smiju da zaborave šta je njihovo i šta realno od toga mogu da povrate. 

"Oni koji su nas mrcvarili velikom delu naše nacije i njene političke elite su isprali mozgove i uterali strah u kosti. Tako može da se desi da se uzdržimo da uzmemo i ono što nam je oteto... U svetlu toga dodatno vidimo koliko je značajno što Dodik insistira na pravu Republike Srpske na samoopredeljenje. Podseća nas ko smo, šta smo i šta je naše. Od takvog stava samo je jedan korak do sveobuhvatne borbe za srpske interese na celom našem prostoru. Zato srpska patriotska javnost mora da stane uz predsednika Republike Srpske i podrži njegove zahteve", naglasio je Anđelković. 

On je ukazao da je bitno da se podrži suština a ona je da sprski narod ima pravo da se bori za ujedinjenje. 

"Kada se prihvata da Albanci traže tuđe, zar je normalno da se negira da Srbi žele da povrate svoje? Pri tome ne mislim na nedobronamerne strance, od kojih takvo ponašanje treba i očekivati, već na nas same, često utonule u ponore samozatiruće malodušnosti", pojasnio je Anđelković. 

On je podsjetio da je još prije desetak godina većini Srba djelovalo krajnje neprihvatljivo stavljanje u istu ravan Kosova i Republike Srpske. 

"Državnost naše zapadne zemlje, iako privremeno ograničena pripadnošću široj bosansko-hercegovačkoj zajednici, smatrana je nečim nespornim. Nije dovođena u pitanje. Samo su se iščekivale povoljnije međunarodne okolnosti pa da bude zaokružena ili pak da Republika Srpska krene putem ujedinjenja sa Srbijom. Bez obzira na tragediju iz 1995. godine, i dalje je bila živa, iako u suženom vidu, ideja svesrpskog objedinjavanja u pogodnom momentu. Srpska Krajna je bila "ubijena", ali ne i srpstvo u celini. 

Republika Srpska, Srbija i Crna Gora doživljavane su kao neprirodno razjedinjene srpske zemlje kojima je sudbina da pre ili kasnije u nekom obliku budu povezane. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, preovlađujuće je taj deo naše teritorije smatran privremeno okupiranim oblastima", istakao je Anđelković. 

On je u autorskom tekstu naveo da je dio javnosti bio na pozicijama da Srbija ne smije da pravi bilo kakve kompromise oko državnog statusa Kosova i Metohije, odnosno da mora da istraje u insistiranju da njena južna pokrajina prije ili kasnije bude vraćena pod punu kontrolu Beograda, dok je drugi dio građanstva smatrao, kao i danas, da je podjela jedino realno rješenja, ali gotovo niko se u vezi sa tim nije ograničavao samo na sjever Kosova. 

"On se podrazumevao kao nešto što je i tako u našim rukama. I bio je kao što je u značajnoj meri, bez obzira na sve ustupke Beograda, i dalje. Zato se kalkulisalo, što se sada iz nekog nakaradnog razloga sve ređe čini, da eventualna naknada za naše pristajanje na secesiju (većeg) dela Kosova i Metohije sa albanskom većinom može da bude vraćanje Srbiji dela Kosovskog Pomoravlja, zona oko naših najvažnijih manastira i još nekih delova Kosova i Metohije", rekao je Anđelković. 

On je naglasio da je i tada dio građana Srbije i njihovih političkih predstavnika - pod dirigentskom palicom onih koji su na nas 1999. izvršili agresiju - zagovarao da je Kosovo izgubljeno, ali oni su bili marginalni i dominantno tretirani kao ekstremni dio takozvane "Druge Srbije", poznat kao "anti-Srbija". 

"Kontinuirani sistemski defetizam, uporna strana i iz inostranstva sponzorisana antisrpska propaganda, opšti nacionalni zamor, višeslojna ideološka konfuzija doveli su do toga da se stvari skoro preokrenu. I dalje većina Srba nije spremna da prihvati otmicu Kosova, odnosno aktivno pristajanje Beograda na tako nešto. Međutim, građani su ugurani u začarani krug iracionalnog i sterilnog protivljenja u kome ima malo mesta za nacionalno konstruktivna rešenja. S druge strane objekat su stalnog zastrašivanja. U takvim okolnostima mnogima čak i podela Kosova koja podrazumeva vraćanje Srbiji efektivne kontrole nad severom naše pokrajine deluje kao puki san", ocijenio je Anđelković. 

On je dodao da su Srbi izloženi fatalističkom bombardovanju pričama o tome šta Albanci hoće ili neće, sa čim se Vašington slaže, odnosno čemu Berlin teži. 

"U tome ima sve manje mesta za nas i naše legitimne aspiracije, a mediji, političari, analitičari i mnogi drugi umesto da nude akcione programe, skrušeno nariču nad tužnom srpskom sudbinom ili kopaju po prošlosti da bi zbog nje nekoga sa naše strane optužili. Svakako, daleko od sadašnje vlasti. Tako su mnogi počeli da prihvataju nakaradnu perspektivu prema kojoj je za nas gotovo sve izgubljeno dok drugi imaju široko polje za manevrisanje, te ako u takvom sklopu stvari išta izvučemo, treba da budemo srećni. Naravno, u vezi sa Kosovom i Metohijom a ne u širim okvirima", naveo je Anđelković. 

Kao što je nekada, kaže on, bilo nenormalno zanemarivati ideju jedinstva srpskog prostora, sada je postalo za mnoge skoro šokantno o njoj govoriti. 

"Dok se batrgamo u kosovskom živom pesku, tek uzgred se bavimo i sudbinom Republike Srpske a Srbe u Crnoj Gori smo na najsramniji mogući način zanemarili. Srbima u Hrvatskoj i dugim dvofaznim genocidom kojem su u prošlom veku bili izloženi, kao društvo se bavim tek prigodno, i to često u funkciji podizanja rejtinga pripadnicima političke elite. 

Naši regionalni i globalni neprijatelji već dugo imaju za cilj da srpstvo svedu na srbijanstvo. Drugim rečima da srpski prostor ograniče samo na Srbiju a drugo, ako eventualno opstane, u toj matrici bi bilo doživljavano kao njen manjinski ogranak, a nikako kao integralni deo srpske nacionalno-državne, makar i podeljene, teritorije. Srpske zemlje van Srbije bi tako postale "tuđe", a tamošnji Srbi pripadnici dijaspore a ne svoji na svojoj dedovini", upozorio je Anđelković. 

On smatra da se, nažalost, stiče utisak da se Srbija sve više sa takvim nakaradnim konstruktom miri. 

"Nekada smo ga odlučno odbacivali, danas makar implicitno na njega u mnogome pristajemo. Doduše, još je živa svest, od institucionalne do medijske sfere, o Republici Srpskoj kao značajnom srpskom interesu, ali se i Srpska tretira amorfno, u duhu nekakve dejtonske autonomije, a ne aktivno kao punopravna zapadna srpska država koja prirodno teži zajedništvu sa Srbijom", zaključio je Anđelković.