Preživjela je Aušvic i godinama se borila da se Holokaust ne zaboravi. Ali na svoj 100. rođendan, Anita Lasker-Valfiš je razočarana: antisemitizam je svuda u porastu.
Anita Lasker-Valfiš je na ovom svijetu već čitav vijek. Ona se ne plaši smrti. Prečesto je morala da je gleda u oči – jer je, kao Jevrejka, nacisti deportovali u Aušvic . Bio je to najveći od svih koncentracionih logora: ljudi su tamo ubijani masovno i industrijski, ukupno oko 1,1 milion. Anita Lasker-Valfiš je preživela – zato što je znala da svira violončelo.
Decenijama, kao posvećeni svedok vremena, dizala je glas protiv antisemitizma, desničarskog ekstremizma i rasizma. U školskim časovima je otvoreno govorila o tome kako su nacisti sistematski isključivali Jevreje iz društva i na kraju ih ubijali . Smatrala je svojom dužnošću „da oni koji su preživjeli budu glasovi miliona koji su zauvijek ućutkani “. Zato je učestvovala i u projektu „Dimenzije u svjedočenju“, u kojem interaktivni hologrami preživjelih Holokausta odgovaraju na pitanja čak i nakon njihove smrti.
Bilo je vrijeme kada je bila optimistična da će njeno učešće napraviti razliku: „ Razgovarala sam sa hiljadama učenika . Ako se samo desetoro bude ponašalo kako treba, biću zadovoljna.“
Nikada nisu čuli za Holokaust?
Ali danas, Anita Lasker-Valfiš je izgubila nadu. „Očajna je“, rekla je njena ćerka Maja za „Jüdische Allgemeine Zeitung“. Rastući antisemitizam , sve veći pomak udesno i situacija na Bliskom istoku: njena majka smatra da njeni napori nisu mnogo postigli.
Prema nedavnoj anketi koju je sprovela Jevrejska konferencija za potraživanja, 12% mladih Njemaca između 18 i 29 godina nikada nije čulo za Holokaust . A otkako je Izrael pojačao svoje vojne aktivnosti u Pojasu Gaze, antisemitizam eskalira širom svijeta. Za Anitu Lasker-Valfiš, to je neshvatljivo: „Da li je važno da li ste Jevrejin? Osoba je jednostavno osoba“, nedavno je rekla za „Süddeutsche Zeitung“.
„Nisam znao/la da sam Jevrej/ka“
Anita Lasker je rođena 17. jula 1925. u Breslau, kao najmlađa od tri sestre, u istaknutoj nemačko-jevrejskoj porodici. Njen otac je bio advokat, a majka violinistkinja. Njeni roditelji su pridavali veliki značaj dobrom obrazovanju, a muzika je bila sastavni dio toga. Religija nije igrala nikakvu ulogu u porodici Lasker.
„Nisam znala da sam Jevrejka dok me nisu pljunuli i nazvali prljavom Jevrejkom“, rekla je decenijama kasnije. „Bili smo tipični, potpuno asimilovani Nemci.“ Bilo je to 1933. godine, kada su nacisti došli na vlast. Njeni roditelji nisu imali iluzija o tome šta je nacistički režim planirao da uradi Jevrejima: krajem 1939. poslali su svoju najstariju ćerku, Marijanu, na sigurno u Еnglesku. Nisu uspeli da se spasu. Deportovani su 1942. godine, a Anita više nikada nije videla majku ni oca.
Zajedno sa sestrom Renatom, bila je primorana da radi u fabrici papira. Tamo su falsifikovali dokumenta za francuske prisilne radnike i omogućavali im da se vrate kući. Kada su pokušali da pobjegnu sa lažnim pasošima 1943. godine, uhapšeni su i zatvoreni. Pet mjeseci kasnije, deportovani su – svaki zasebno – u Aušvic.
„Violončelista iz Aušvica“
Anita Lasker znala je da svira i bila je raspoređena u ženski orkestar u Aušvicu . „Violončelo mi je spasilo život“, rekla je kasnije. Kada su prisilni radnici napuštali logor ujutru i vraćali se uveče, orkestar je svirao marševe. Nedeljom su djevojke svirale za SS.„Niko od nas nije vjerovao da ćemo izaći iz Aušvica osim kroz dimnjak“, rekla je. U novembru 1944. godine, kako su se sovjetske trupe približavale, Anita i njena sestra su prebačene u prenaseljeni logor Bergen-Belzen, gdje su ljudi umirali od gladi, žeđi i bolesti. „ Aušvic je bio logor gdje su ljudi sistematski ubijani “, kasnije je napisala u svojim memoarima. „U Belzenu su ljudi jednostavno umirali.“
„Pun nade, pun nove hrabrosti“
Britanski vojnici su 15. aprila 1945. oslobodili logor. Dan kasnije, nemački program Bi-Bi-Sija emitovao je jedno od prvih svedočanstava iz koncentracionih logora. Anita Lasker je govorila u mikrofon: „Zatvorenici Aušvica, oni malobrojni koji su preživeli, svi se plaše da im svet neće verovati šta se tamo dogodilo.“
Detaljno je opisala užase, a zatim dodala: „Konačno, 15. je došlo oslobođenje. Oslobođenje kojem smo se nadali tri godine. Još uvijek mislimo da sanjamo. Gledamo Еngleze kako prolaze kroz logor: ljudi koji nam ne žele ništa loše... Ali sada gledamo naprijed, puni smo nade, puni nove hrabrosti. Slobodni smo.“Dugo ćutanje o prošlosti.
U septembru 1945. godine svjedočila je na suđenju stražarima Bergen-Belzena pred britanskim vojnim sudom. To je bio posljednji put da je duže govorila o užasima koje je pretrpjela.
Godine 1946. emigrirala je u Veliku Britaniju. U Londonu je suosnivala Еngleski kamerni orkestar i svirala sa njim do kraja 20. vijeka. Udala se za pijanistu Pitera Valfiša, koji je takođe rođen u Breslauu i emigrirao je u Palestinu dječijim transportom. Nisu razgovarali o prošlosti ni sa svojom djecom. Kada bi ih ćerka pitala zašto ima istetoviran broj na ruci, odgovor bi bio: „Reći ću ti kad budeš starija.“
Prošle su decenije prije nego što je Anita Lasker-Valfiš odlučila da ispriča svoju priču. Godine 1996. objavila je knjigu „Ihr sollt die Wahrheit erben. Die Cellistin von Auschwitz“ („Trebalo bi da nasledite istinu. Violončelista iz Aušvica“), koja ju je učinila poznatom van Njemačke kao svjedok vremena.Godine 2018, održala je strastven govor u Bundestagu, njemačkom parlamentu, povodom Dana sjećanja na žrtve nacizma. Primjećuje, rekla je tada, da u društvu raste želja da se podvuče crtica, ali: „Što se desilo - desilo se i ne može se izbrisati jednim potezom“.
Ona sada puni 100 godina. U Londonu će biti održan koncert u njenu čast. Ugledni gosti iz cijelog svijeta čestitaće jednoj od poslednjih živih svjedoka Holokausta. Naravno, biće tu i njena ćerka Maja, sin Rafael, unuci i praunuci. Za nju lično, velika proslava nije važna. Anita Lasker-Valfiš najviše od svega želi da se otrov mržnje i antisemitizma konačno iskorijeni. Želja koju nije lako ostvariti.
.webp)
