Играчке са застрашујућим карактеристикама, попут оштрих зуба и канџи, језивих израза лица или крвавих рана, све чешће се појављују на полицама дјечјих продавница. Једна од најпопуларнијих је ''Лабубу'', плишано чудовиште које је недавно постало хит у свијету. Многи родитељи се питају: Може ли везивање за овакве ликове оставити посљедице на развој дјетета? Стручњаци кажу да може, али не на начин на који мислимо.
Интересовање за хорор приче и "страшне" играчке најчешће је посљедица природне радозналости код дјеце, као и потребе да разумију шта је прихватљиво у друштву и како се одрасли односе према непријатним темама. Кроз те сусрете дјеца не испитују само сопствене границе, већ и реакције околине.
Штавише, интересовање за ''језиве'' ликове може бити не само безбједно, већ и корисно за дјечји развој. Према ријечима Ане Белове, руског клиничког психолога, проблеми с анксиозношћу чешће се јављају код дјеце која нису имала прилику да проживе и обраде сопствене страхове. Управо кроз игру са страшним ликовима, дјеца добијају шансу да се на безбједан начин суоче са тим емоцијама.
Различите студије показују да дјеца инстинктивно траже интензивна емоционална искуства, па чак и страх, што им омогућава развој емоционалне зрелости. Између четврте и пете године, почињу да експериментишу са комплексним осјећањима као што су анксиозност и напетост, мада још увијек не умију у потпуности да их обраде - зато их интуитивно уносе у игру.
Дијете које бира страшну играчку уноси контролисани страх у своје окружење - тај лик може да представља симбол нерањивости или храбрости, посебно код дјеце која пролазе кроз стресне ситуације попут породичних промјена, конфликата или несигурности. Чудовишта у овом контексту нису манифестација поремећаја, већ начин да се у игри изрази потреба за сигурношћу и контролом.
Оваква радозналост је показатељ активног менталног процеса и емоционалне адаптације, тврди дјечји психолог, неуропсихолог и терапеут игре Елена Мазурова. Забрана оваквих интересовања, умјесто разумијевања, може имати супротан ефекат - дијете не учи како да се носи са страхом, већ да је страх нешто што треба сакрити.
Понашање дјетета током игре са "страшним" играчкама често открива много тога. Да ли се дијете смије, глуми, интегрише ту играчку у друге свјетове - све то су важни сигнали који указују на здрав однос према емоцијама. У том смислу, родитељи треба да прате цјелокупно понашање дјетета, а не да се фокусирају искључиво на изглед играчке.
Стручњаци сматрају да одрасли треба да усмјеравају, разумију и истражују заједно са дјететом, умјесто да осуђују његову жељу за игром са ''страшним'' играчкама. Питања попут: ''Зашто ти се свиђа ова играчка?'' или ''Шта ти она представља у игри?" могу открити много о дјететовом начину размишљања. Ако играчка изазива ноћне море или агресију, свакако треба обратити пажњу, али и тада је важно истражити узрок, а не забранити је без објашњења.
Насупрот мишљењу да трендови угрожавају индивидуалност, Ана Белова истиче да је ово заправо фаза развоја личног идентитета. Дјеца још увијек трагају за сопственим преференцама и начинима да истраже шта им одговара, а родитељи у том процесу треба да буду подршка.
Још један важан елемент је друштвена димензија, то јест потреба да дијете припада некој групи, пише ''РБК Тренд''. Дјеца често прате вршњаке и трендове, а доказано је и да је имитација познатих ликова из филмова, књига и слично нормалан дио процеса социјализације, преноси РТ Балкан.
