Nikolin sin jedinac Željko ubijen je u kafanskom obračunu 1987. godine. Za ubistvo je osumnjičen Rade Grdinić, s kim je u kafani bio i mlađi brat Rajko. U januaru 1989. Nikola je ubio Rajka na ulici, ali i mladića koji je kobnog momenta bio s Rajkom u društvu.

Nikola je zbog dvostrukog ubistva osuđen na 20 godina zatvora. Odležao je devet, a od 1993. ćeliju je dijelio s komšijom s Cetinja, glumcem Žarkom Lauševićem, koji je takođe bio osuđen zbog dvostrukog ubistva.

- Kod mene se to moralo desiti. Ja sam to morao učiniti. Nije bilo oproštaja. Samo se čekao momenat, ali nije bilo lako ni ubiti. Danima sam tražio ubicu. Jurio sam ga po Beogradu, Hrvatskoj, Italiji”, priča Nikola.

U jednoj od ispovijesti koju je dao za Nedeljnik, Kaluđerović se prisjetio te zime 1989. godine.

"Što se mene tiče", priča tvrdo, otresito i snažno Nikola, kao da svaku riječ mjeri nekoliko puta, "ne bih nikada mogao proć' i prošetat' tom tu ulicom, poć' do sinovog groba, da ga nisam osvetio. Ja sam bio potcjenjen čovjek, čovječe", viče Kaluđerović.

"Čekao sam ga svuda. Ma svuda, čovječe. Lutam, tragam, neko mi dojavi... Pa opet isto. Nekoliko puta sam ga sretao u društvu. Jednom je bio sa djevojkom. Pošao sam kod njenog oca i rekao mu da je skloni od njega da se slučajno ne desi da nju ubijem greškom. Poslušao me. Pratio sam krvnika i do Splita. Svuda, svuda. Na kraju, desi se da mlađeg brata ubice, Rajka Grdinića, koji je takođe učestvovao u obračunu u kojem mi je ubijen sin, nađem jedne večeri kod Svetog Stefana, kod kafića "Orion".

Dan je 21. januar 1989. godine. Sa nekim je u društvu. Prilaze kolima. Viknem mu: "Ladni, Ladni"... tako su ga zvali. U tom trenutku on je potrčao prema prednjem dijelu kola. Opalio sam iz puške i tada najvjerovatnije ranio nedužnog mladića, Šofranca, koji je bio sa Grdinićem. Prišao sam još korak, dva i krenuo ponovo da opalim, ali mi se puška zaglavila. Vratio sam se nekoliko koraka nazad, spuštio pušku na zemlju kako bih iščupao čauru.

Grdinić se hitro digao i potrčao na mene. Brzo sam uhvatio pušku u širem prostoru, dok ju je on ščepao u užem. Vukli smo se za nju. Kada smo bili licem u lice, viknuo je - pizdo, gotov si. Nisam žalio svoj život. Vidio sam čistu smrt pred očima, ipak je to bio mladić u snazi od dvadesetpet godina - uzbuđeno govori Nikola i nastavlja - on je napravio pet-šest dosta jakih trzaja. Kroz glavu mi je prolazilo hiljade misli, hiljade slika.

Iznenada sam napravio nagli i jak trzaj nazad-napried i puškom ga udario u grudi. Pao je na kolena. Napravio sam još jedan trzaj, otrgnuo pušku i udario ga njom. Jedna ruka mu je bila na asfaltu, drugom se držao za moje pantalone. Potrčao sam pet-šest koraka nazad. Osjećao sam se sigurnije. On se, zatim, podigao i krenuo prema meni. Tada sam opalio. Tada sam ga ubio", završava priču Kaluđerović, koji je osuđen i za smrt drugog momka, kojeg je to veče ranio, a koji je umro u bolnici mjesec kasnije.

Nikola se zamislio, kaže: "Žalije mi je što ubih tog Šofranca, nevinog, no išta na svijet."

Da se nije osvetio ubio bi sebe, kaže Kaluđerović.

"Sretnijeg čovjeka u Crnu Goru nije bilo od mene one noći kada sam osvetio sina, ovo ti iskreno govorim. Lakše ćeš proć' bilo gdje nego na Cetinje da ostaneš dužan krv nekome. Ovde se to vazda računalo kao dug", jasan je Nikola.

Na pitanje da li bi počinio ubistvo da je, osim Željka, imao još sinova ili bi odustao iz straha za njihov život, Nikola spremno odgovara:

„Naravno da bih ubio, jer nema krvne osvete na krvnu osvetu. Ako je moj sin ubijen i ja ubijem ubicu, tu je kraj… Jedan život za drugi život. Ali nekad situacija nije čista i strah i dalje postoji, pričao je Kaluđerović u jednom od svojih posljednjih intervjua.

(Kurir.rs/Alo/Nedeljnik)