U bolnicu u Užice idu Simić, Bubanja, Šimšić i Božović. Tu će Vanja Bulić razgovarati sa Simićem i Bubanjom i napisati tekst za Dugu 19. decembra '92. To dovodi do filma, čiji je režiser Srđan Dragojević.
U međuvremenu kreće agonija oko razmena tela. Da ih bar sahrane. Goražde je kotlina, muslimani okruženi Srbima, namirnice traže. Tatjana Marinković dolazi do dokumenata koje potpisuje Ahmet Sejdić. Nadređenima 23. novembra '92, između ostalog, piše:
"Ponuđena su tela osam četnika plus tri živa civila (radi se o ženama s područja Bursića i Hedrovića (žene koje su ubacivali u tunel, prim. nov.)), od kojih su za dva naša živa civila iz logora Uzamnica data dva tela ubijenih četnika na Brodaru (vrlo moguće doktorka i med. sestra, jer se sve poklapa, prim. nov.), a za šest tela četnika ubijenih na Meremišlju simbolične količine hrane (pet tona brašna)."
U izveštaju od 1. decembra Sejdić navodi da je 25. novembra obavljena razmena: "12 leševa poginulih četnika iz borbe na Meremišlju i četiri leša poginulih četnika iz borbe na Limu/ Brodar, 9. 9.1992, za koje je razmenom planirano dobiti određene količine prehrambenih proizvoda: 6 tona brašna; 3 t krompira; 0,5 t pasulja; 0,5 t šećera, 0,2 t pirinča i 10 boksova cigara".
- Šta piše, ne znam, ali znam da su razmenjeni za 27 tona brašna, bio sam na razmeni - Maćašev će i dodaje:
- Četvorici iz tunela su sjekli noge i ruke, pa zapalili.
Svi su se posle vratili na položaje. Bubanja gine januara '93, Simić aprila '94.
- Noću, kad počnu ruke da mi se znoje, odem u Jagodinu, na Slađanov grob, budem dva-tri sata i vratim se - kaže Maćašev, koji je tek posle desetak godina otišao u tunel s porodicom. Skupljali su čaure.
Šimšić se teško mučio posle rata. Tucao kamen u "Granitu" dok firma nije propala, pa osam godina bio bez posla. Nadničio i po Mačkatu.
- U šest ustajanje, čisti štalu, muzi krave, a kad je klanje stoke, i do dva u noć radiš. Еto šta smo mi, srpski borci dočekali - kazuje dok dim cigare ide uvis.
- Mikaila smo sreli ispred prodavnice u Mokroj Gori. U opancima, ritama - srpski vojnik. Kupili smo mu boks cigara - seća se Maćašev, a Šimšić nam veli:
- Sjeti me se Еmir Kusturica, kod njega sam osam godina radio, pa prešao na HЕ, evo četvrta godina. Invalidninu nisam uspeo. Niko nas ne šiša. To mi je krivo.
Niko 33 godine nije došao Božovića da pita: "Kako živiš, treba li ti posao ili nešto?"
- Milostinju nisam tražio, samo posao. U 50. sam počeo da radim, nemam ni 15 godina staža neophodnih za penziju. Radiš, a sve živo te boli, ostale posledice. Pre sam bio jači, sad me stiže, često mislim na tunel. Baš sad, kad sam sve sredio, kad mogu da živim. Sinovi su svoji ljudi, imam i dve unuke - priča Božović, te me na kraju rasplaka i zakuca:
- Ali, vjerujte, dugo sam mislio: "Bolje da sam poginuo, moji bi bolje živeli." Bolje su prošli, bože ti oprosti, oni koji su poginuli. Makar je porodica živela, deca dobila stipendije...
Slađana ubila srpska ruka
Slađan Simić poginuo je od srpske ruke 8. aprila '94, kad su četvrti put napadali Goražde.
- Naši rovovi bili su povezani s Rogatičanima, a on je vojsci nosio vunene čarape, ne rakiju, kako se pričalo. Dan, pet po podne. Izgrdio je Rogatičane što piju na položaju, pa jedan okrene mitraljez i ubije ga s leđa. Nađemo ga kasnije drugar i ja, u gepek i kod Joke, Slađanove majke. A ona: "Nemojte da ga pipnete!" - priča Maćašev, a Šimšić veli:
- Vraćao me tad Slađan da ne idem u borbu, a ja njemu: "Što ti ideš?" Kaže: "Ja ne mogu poginuti", bio je u pozadini jer je bio ranjen. I eto ti sudbine - poginu!
Poruka preko zarobljenika
- Pošto se nije znalo šta je s nama, komandant ruđanske brigade Vučković je po zarobljenom muslimanu poslao poruku kad i na kom kanalu da razgovara s njihovim komandantom. Oni su sve vreme govorili da su žive doktorica i medicinska sestra, da smo mi u zatvoru u Goraždu, da imamo tretman po Ženevskoj konvenciji... Sve da bi tražili uslove. Kad smo izašli, naši su shvatili da ih lažu - priča Toković.
