Kokići u Brodu žive kao podstanari. Desetoro braće i sestara uzrasta zabavišta, osnovne i srednje škole, odrastali su pod hrabrim majčinim skutima, čija je želja bila da svi žive pod jednim krovom i budu vaspitani kao dobri ljudi.

- Valjda ću imati snage da ovu djecu koliko toliko izvedem na put. Djeca su odogojena i kluturna, a valjda će Bog dragi dati da ostanu takvi i postanu pravi ljudi - priča baka Petra Kokić.

Nakon smrti majke Biljane, odgovornost i brigu o potomstvu preuzela je porodica, ali ni oni ne mogu sve. A i sami nose tragične uspomene, koje ih bole.

- Djeca su ostala bez majke. Ja sam u ratu isto izgubio brata, oca, sa 17 godina mi je umrla majka. Ostao sam sam. Najveći je problem sada kako djecu izvesti na put, bez ikoga. Ali u čitavoj ovoj tragediji nastojimo samo da pomognemo djeci - kaže Saša Milošević, otac.

Branislav Kokić, ujak djece, kaže da je najbitnije da se djeci osigura krov nad glavom.

- Najbitniji je krov nad glavom i da budu svi zajedno svi na okupu. Do sada su živjeli u neuslovnom objektu za koji se plaćala kirija - kaže on.

Koliko je Biljana bila hrabra i dostojanstvena žena, znaju dobro i u Udruženju višečlanih porodica u Brodu.

- Majku im niko ne može zamijeniti, ali trebamo se svi potruditi da budemo majke i očevi toj djeci i da im pomognemo da izrastu u dobre i poštene ljude - ističe Ranka Ivanović iz ovog udruženja.

Da li nas je era brzog života pretvorila u osobe bez zrna empatije i saosjećajnosti, pitanje je za svakog od nas. Kao i pitanje - koliko smo spremni da pomognemo Kokićima, za koje njihovi sugrađani Brođani, kažu da su heroji našeg doba.