Luka je prvi krenuo da se druži sa "kraljicom sportova". Kaže nam, sve je počelo sasvim slučajno, kada se bez dana treninga prijavio na banjalučku uličnu trku na kojoj je ubjedljivo osvojio prvo mjesto. Ne časeći, otac ga je doveo u Atletski klub "Borac", u kojem je već četiri godine. Luka je višebojac. Diči se brojnim osvojenim medaljama, a samo ove godine je postavio pet novih rekorda u BiH. Ne krije šta ga je privuklo atletskoj stazi koja mu je "druga kuća".

"Zainteresovao sam se za atletiku zato što je to individualni sport i zato što rezultat zavisi od sopstvenog rada i rada trenera. Ne zavisiš od nikog i niko ne može da ti ospori ostvareni rezultat", istakao je Luka Ivičić.

Nedugo nakon prvog treninga, Luki se pridružio i stariji brat Kosta. Pod očevim patronatom, stasao je u bacača koplja, trenutno, neprikosnovenog u BiH u mlađim kategorijama. Šampionska titula je već četiri godina u njegovim rukama. Odavno je na oku beogradskog Partizana, ali i dalje brani boje Borca. Povreda ga je, kaže, omela da ove sezone ispuni sve sto je sebi zacrtao, ali obećava da će se uskoro vratiti takmičenjima još bolji nego prije. "Sve je lakše, kada znaš, da imaš podršku onih koji te najbolje poznaju", priča Kosta. 

"To što je vam je otac trener može samo da bude prednost, a nikako nedostatak. Roditelj je neko ko vas najbolje poznaje, i ko zna kako funkcionišeš. Na kraju krajeva, otac je neko ko vas voli iskreno, i nikada neće dopustiti da vas neko zloupotrijebi. Znamo svi šta se dešava danas u svijetu sporta, treneri svašta rada, a kada vam je otac trener onda, sigurno, ništa ružno ne može da ti se desi", naglasio je Kosta Ivičić.

Otac ponosan na svoje sinove. Kaže, raduje ga prvenstveno što su odlični učenici, a pride i što izrastaju u vrhunske sportiste. Ipak, na treningu, kaže nema popusta. "Nekad i podviknem, pa se naljute, ali sve to ide u "rok službe"", priča Duško.

"Potrebno je da čovjek bude malo strožiji. Bude tu i suza i negodovanja, ali kada se okači medalja oko vrata sve se zaboravi", ističe Duško Ivičić.

Ipak, ni sa osvojenim medaljama, jedno ne mogu da zaborave, a svakim novim treningom se podsjete. Uslovi za rad uveliko kaskaju za ostvarenim rezultatima.

"Nažalost, koplje bacamo u parku "Mladen Stojanović". Znamo svi koliko je to opasno i koliko to nije prilagodljivo. Teško je raditi u takvim uslovima. Ovaj mali dio zelene površine na stadionu, pokušavamo iskoristiti za rad sa kuglom i diskom, ali to je sve improvizacija iz koje se ne može očekivati neki vrhunski rezultat", istakao je Duško Ivičić.

"Valjda čemo dočekati bolje dane", ne kriju Ivičići svoju, ali i želju kolega iz esnafa, da Banjaluka nekad dobije jedan pravi atletski stadion. A na "Gradskom" na kojem smo ih zatekli tokom treninga, Luka nam otkriva, na manjka bratskih nadmetanja.

"Ja se trudim da njegove lične rekorde u koplju nadmašim, pošto u sklopu višeboja imam tu dicsciplinu", naglasio je Luka Ivičić.

Obećali su nam za kraj, da će nam priuštiti jedno takvo takmičenje naredni put kada se vidimo. Do tada, ne kriju, potrudiće se da obogate porodičnu riznicu medalja, u kojoj je sve manje i manje mjesta.