„Ma, znaš kako. Sve se svodi na to da stvorimo pobjednički mentalitet. Da budemo pravi, i na treningu, i na utakmici. Moramo da grizemo na terenu. Ako treba i da podviknemo jedan na drugog. Uvijek mora da se osjeti borbeni duh, uvijek moramo da budemo gladni uspjeha. Ne možeš drugačije“, uz kafu, Benjamin, sumira ono što se uradilo u Sloveniji.

Jedan je od novih u našem klubu, ali smo ga a upamtili. Bio je težak, ali protivnik za poštovanje. Obradovali su mu se, mnogi, kada je došao u Borac.

„Benjo, daj jedan selfi da pokažem unucima.“, prilazi starina iz Mejdana, Borčevac starog kova.

„I, dva ako treba.“, ustaje Tatar.

Ne prođe ni sekund od toga, kad eto ti Sube, Jove, Donija, Vojina, Popare i Nikole Andrića, a sa druge strane bašte stigoše Ćetko, Fedor i Miloje.

Prijalo im je, vidi se na njima, dva dana pauze od treninga. Više od kratkog predaha, prijalo im je da se vide sa porodicom i prijateljima.

Nije lako, mnogi to neće da vide, profesionalnim sportistima. Ima tu odricanja koliko hoćeš, a najteže pripremni period padne kad zakoračiš u roditeljske vode.

„Brate, vjeruj mi, dva dana samo gleda gdje sam. Ne da mi da mrdnem. Sad sam ga vodio na šišanje. Pravio je šou.“ priča Jovo kako mu je sin zadao svoj režim treninga po povratku.

Kako su se skupili na jednom mjestu tako su se oko njih sjatili mališani koji su se zatekli na Abaciji. Jedan po jedan, stajali su u redu za fotografiju.

„K’o mlijeko!“ čuje se sa vode odgovor na pitanje kakav je Vrbas.

Dajakaši su uveliko bilo spremni. Čekali su samo da zaduže opremu.

„Jovu, kod mene!“, pravi raspored Aco Vranješ, dok Đera objašnjava da je Doni njegov iz Borika pa k’o dokaz nudi preplanuli ten.

Smijeh je na sve strane, ali se čeka ono zbog čega su svi došli.

„Top. Realno!“, uglas će svi, od dajakaša, pa preko mališana, slučajnih i namjernih prolaznilka, pa do onih koji će da ga brane srcem i obrazom.

Novi dres našeg Borca očas posla se našao u ulozi glavnog junaka.

Izrezbarane crveno plave pruge, odišu nekom dozom borbenog u sebi. Kad ih pogledaš, vidiš ono što, svako od nas mora da bude uvijek i svuda.

Borac!

Bez straha, bez alibija, bez kompromisa.

Bravo za „Juventa sport“, bravo za „Kelme“!

Znaju i oni kojima su namjenjeni da im je dres skrojen tako da im bude motiv više kada ga obuku.

„Na tome smo radili od prvog dana priprema. Da stvorimo ekipu koja će da gine na terenu u svakom momentu bez obzira na rezultat i ime protivnika.Znamo šta nas čeka i znamo šta očekuje Banjaluka, znamo šta priželjkuju naši navijači. Neće biti lako, ali ime ovog kluba mora da nam bude ideja vodilja.“, priča Suba dok gužva tkaninu dresa pod prstima.

„Manje priče, alo. Vruće je.“, dobacuju dajakaši već obučeni u crveno plavo i odavno spremni da zaigraju na svom terenu, na našem Vrbasu.

Prvi, drugi, a onda i treci dajak, pa svi ostali, odgurnuše čamce.

„Aj, Borac!“ , začu se prvi glas sa plaže kod Zelenog kad se pojavila Borčeva riječna flota.

„Aj, Borac, ajde….“, povik se širio sa jednog na drugi peškir, preko terena za odbojku, do sprava za vježbanje.

„Evo, idu, ovi moji, fudbaleri Borca u dajacima. Igramo sa jednom ekipom sa Farskih ostrva u četvrtak…“, pojašnjava nekom na telefon jedan od domaćih na plaži.

Andrej Zamola podiže ruku.

Okret, po komandi, ka Gradskom mostu.

„Dužni ste platiti taj Nektar što vam piše na dresu.“ začu se iz jednog, uz odobravanje iz svih čamaca kad se krenulo nazad.

Ni treptaj oka ne potraja muk na ovu „prozivku“,  a oni najmlađi uzvratiše.

„Može odmah čim stanemo, a može i kad zaredamo sa pobjedama. Na vama je, a nama je, bogami, ovo drugo. Tu moramo da se potrudimo. I, hoćemo. Obećavamo! Al’, morate i da nas podržite. Da dođete na stadion, da navijate za nas.“, dobacuju Miloje i Popara.

Do Gradskog je već stigao glas da stižu, a kako su se približili tako su uplovili u navijačku pjesmu i crveno plavi dim.

Braća Arsenić čekali su kao zapete puške da ih pozdrav na sebi svojstven način, banjalučkom lastom, tom nadaleko čuvenom poezijom vještine pokreta.

Aplauz se prolomio obalom.

Aplauz se prolomio za sve što dolazi.

Neće biti lako, ni nalik ovoj laganoj vožnji kojom smo naš dres natopili banjalučkim duhom.

Neće biti lako, ali svi do jednog su svjesni šta im je činiti svaki put kada izađu na teren u dresu sa Borčevim grbom.

Svi do jednog su svjesni da je u životu važno biti borac i da je nepokoljebljiva želja za pobjedom jedini prečac ka uspjehu.

Banjaluko, budi uz svoj Borac.

I, znaj da, sve dok Vrbas Banjalukom teče, nema povlačenja, nema predaje!