Govor prenosimo u potpunosti.

"Odlazak šta li to uopšte znači za današnjeg čoveka? Da li je to kraj, da li je to oproštaj ili možda novi početak?

Za našu porodicu, to je bio trenutak potpune ljubavi, čistih emocija koje nemaju granice. Trenutaka koji su bili prozor ka večnosti, pomešani ljudskim tugama i čovečjim bolom. Zašto čovek ne može da izađe iz okova i svih stega koje nosimo po sebi, zar tek kad nastupi tren takozvanog kraja mi osetimo potpunu slobodu i zbacimo sa sebe sve suvišne pregrade i ograde, i izbacimo esenciju duše i ljubavi koja nam pokazuje da baš to i nije kraj? Zar je teško reći: "Ljubavi moja, živote moj, radosti moja, lepoto moja?". Zar nam je teško da to kažemo svakoga dana? Verujte, moramo.

Počeću od naše heroine. Naša majka, tvoja divna saputnica, taj heroj nad herojima, orden ljubavi, vere, požrtvovanosti i svega najlepšeg što može da živi u jednoj ženi. Koliko te samo voli, koliko ti je bila potpuno druga polovina, spojena bez ijednog procepa ili greške pri spajanju. Marine moj, znao si da izabereš. Ma, znao si sve!

Da ne pričam o tvom znanju i veštini pevanja... Od kada si nas fizički napustio, tek tada sam u potpunosti shvatio kakav si bio pevač, kakve su tvoje pesme i tvoja karijera. Teško je bilo realno rasuđivati kada rasteš pored takvog pevača. Tako ste nas vaspitavali - da svoje skromno gledamo, a tuđe dižemo. Teško je bilo tada da vidimo, ali sada kristalno jasno znam, da si ti jedan od najboljih pevača narodne muzike koji su ikada šetali ovim prostorima.

Moram ti priznati da sam ponosan i na tvoje drage kolege i saradnike. Znam da ih grliš i ljubiš.

Oče, sada jasno vidim sve...

Koliko smo se samo Marko i ja borili i utrkivali da izađemo iz tvoje senke, da se izborimo za svoje mesto, da ne budemo samo sinovi Marinka Rokvića. Delimično smo to i uspeli za vreme tvog života, ali sada mogu ponosno da kažem da smo mi isključivo sinovi Marinka Rokvića, ali ne u senci tvojoj, već u večnoj svetlosti.

Majkane, divim ti se...

Znam da si ponosan na moju braću Darija i Marka, kakvi su ljudi postali. Koliko tvojih gena nose, koji će se tek otključati tvojim fizičkim odlaskom. Obećavam da ćemo čuvati tvoj amanet koji si nam ostavio, da ćemo negovati tvoje vrline i ako budemo bar upola kakav si ti bio, nešto smo uradili.

Unučići tvoji već pitaju gde si...

Despot je obećao da će biti naučnik i da će naći lek protiv smrti. Leona se ne brine, kaže: "Deda je kod amina...". Simke ti šalje poljupce. Romeo i Mateo te pozdravljaju iz Kanade, a tvoj Dušan, zvezdo oka njegovog... Mnogo je tužan, pretužan, ali obećao je da će pratiti tvoj put čojstva i junaštva. Sila je on!

Kad smo kod čojstva i junaštva, mudri ljudi kažu da su to najveće vrline. Obe si posedovao u izrazito visokim novima osvešćenosti. Koliko si me samo slušao poslednjih godinu dana, koliko si pobedio sebe kada je bilo najteže. Koliko si slomio svoj ego i stvorio plodno tlo za seme večnosti koje je proklijalo. Klijalo, raslo, sazrelo. A ti, čoveče, nisi ubrao i otkrio tajnu. Koliko si samo bio mudar i smiren. Za godinu dana nijedna ružna reč, čak ni u poslednjim časovima ovozemaljskog života. Ostao si dosledan i gospodin."