Ispovijest svekrve koja je saznala da njen sin vara snahu sa komšinicom prepuna je nevjerovatnih detalja.
Čitav život sam posvetila porodici, poštenju i podizanju svoje djece da budu dobri ljudi. Mislila sam da sam uspjela. Moj sin - muž, otac, vrijedan čovjek, imao je sve. A onda sam osjetila da nešto nije kako treba.
Počeo je sve češće da izlazi bez objašnjenja. Govorio bi da ide po nešto usput, a vraćao se kasno, zamazan izgovorima i nekim čudnim pogledom. I mirisao je drugačije. Zna majka kad joj sin laže, i ne treba joj niko da joj kaže.
Sve mi je postalo jasno jednog dana kad sam slučajno vidjela komšinicu - ženu desetak godina stariju od mog sina, udovicu - kako ulazi u naše dvorište dok niko drugi nije bio tu. Nisu je ni djeca, ni snaha videli. Samo ja. I nisam mogla da vjerujem da mi se to dešava pod nosom.
Nisam pravila scenu. Nego sam ga pozvala. Rekla:
‘Znam sve. I neću da ćutim. Tvoja žena to ne zaslužuje. A ni ja kao majka da se stidim tebe.’
Ćutao je. Gledao u pod. Priznao je. Pokušao da se opravda, da kaže da je upao u nešto iz čega nije znao kako da izađe. Rekla sam mu: ‘Sada ćeš izaći. Ako ne znaš kako, ja ću ti pomoći.’
Sutradan sam sjela sa snahom. Ispričala joj sve. Nije znala, ali su joj oči govorile da je slutila. Nije vikala, nije plakala predamnom - samo je rekla: ‘Zaslužujem istinu.’ I dobila ju je.
Na njenu molbu i moju strogost, moj sin je prekinuo sve s komšinicom. Vratio se kući, iskreno se pokajao, molio da mu oprosti. I hvala Bogu, snaha mu je dala drugu šansu. Ne zbog njega, nego zbog njihove dece i porodice.
A komšinica? Više ni kroz naše dvorište ne može da prođe. Ako se i približi, zna da je moj pogled dovoljan. Ne moraš vikati kad znaš istinu - istina te već dovoljno čuje.
Moj sin zna da ga volim. Ali zna i da majčina ljubav ne štiti grijeh, nego istinu. A ja sam svoj dom čuvala upravo zbog nje.
