"Umro sam prije devet godina. Odlazeći na operaciju, kad su mi ugradili tri bajpasa, znao sam da iza sebe ostavljam ime i prezime, nešto što sam uradio, tri sina i neke žene koje će me se sjećati. Ne plašim se tog izdisaja",  rekao je Irfan za "Kurir".

Prije godinu i po dana dobio je bitku sa korona virusom, a kako kaže najveća podrška bio mu je kolega Žarko Laušević. Dva glumca su ležala u susjednim apartmanima KBC Bežanijska kosa i svakodnevno su se viđala i bodrila. Zanimljivo da je i Lauš baš rođen kao i Irfan na današni dan.

"Umalo nisam nastradao i devedesetih. Bila je 1992. godine, a ja sam imao pištolj u ustima. Bukvalno! Mogao sam tada da nestanem. Neki primitivni ljudi, kad je sve bilo sivo, željeli su da se svi prezivamo na ić. Sa Žarkom Lauševićem su to veče htjeli da popiju piće, a mene su tjerali zato što se zovem Irfan Mensur. Sve se dešavalo u „Stupici“ i izvan nje. Otišao sam iz Srbije, ali sam odlučio da se vratim. Provjerio sam kod vođe sive Srbije da li da se vraćam ili ne. On mi je rekao da se vratim. Jedini sam čovjek koji je vratio švedski pasoš. Dobio sam ekspresno njihovo državljanstvo. Moj očuh je vidio da na pasošu ima vodeni žig koji oni nemaju na svojim pasošima. Dobio sam pasoš političkog izbjeglice... Nisam se osećao tako... Samo sam htio da se sve smiri i da se taj kukolj istrijebi. Vratio sam ga. Otišao sam kasnije s jugoslovenskim pasošem u London, Kopenhagen, u Švedsku, pa nazad u Srbiju", pričao je Mensur.

S majčine strane ima češke, mađarske i hrvatske korijene. Otac mu je bio musliman, a majka hrišćanka:

"Želio sam da izgradim svoju lozu i ostavim svoj trag i zato sam ime svog oca uzeo za svoje prezime. Ostavljam tri čovjeka iza sebe, Filipa, Pavla i Aleksu (Srnin sin iz prvog braka). Aleksu dijelim s njegovim ocem. Odgajio sam ga od njegove druge godine. On mu je tata, a ja sam mu ćale.