Pjevao je pjesmu koja je dopirala ispod njega.

„Nema Albanije bez Kosova, sami ćemo skrojiti kartu svoje otadžbine...“, gromko su zvonili stihovi u čast Indrita Care poznatijeg pod ratnim imenom Uštar Kavaja koji je kasnih devedesetih potegao iz Londona da se bori na strani takozvane OVK. Poginuo je krajem marta 1999. godine u selu Pecan kod Suve Reke.

Delagat sa značkom UЕFA-e šetkao se laganim korakom ne mareći, a, vjerovaću naivno i dalje, ni ne znajući o čemu se pjeva na stadionu na kojem je trebalo da počne utakmica kvalifikacija za Ligu šampiona.  Ne bih ni sam znao, ali „Šazam“ je razotkrio jednu po jednu pjesmu koja se našla na plejlisti našeg domaćina.

Zabavio sam se time da svaku, zlu ne trebalo, upišem u tefter. A, i da ih imam . Da se jednog dana, a evo mi i prilike, prisjetim te julske noći u Еlbasanu.

Koračao sam atletskom stazom, a pogled mi je bio prikovan za displej telefona. Gledao sam fotografiju Ilira Šaćirija. Nalikovao mi je na Đorđa Marjanovića i plejadu tih pjevača iz nekih, reći će ovi stariji što su, s proljećem, išli po farmerke u Trst , a ljetom dangubili u Zaostrogu, ljepših vremena.

Ilir je rodom iz okoline Drenice, a bivši je pripadnik takozvane OVK. Magistar je književnosti, a meni je bilo tek godinu dana na ovom svijetu kada je on izdao svoj prvi album „Djem petrita ka rritë Drenica“. Dalo se već te 1986. godine naslutiti da će Ilir svoj bogomdani talenat za pisanje pretočiti u ono što ću nazvati patriotizam njegove strane medalje.

Skockan kao šlager pjevač, sa Frenk Sinatra mikrofonom u ruci, Ilir je, uz taktove tamošnjeg folklora kroz pjesmu pričao priču o Mujdinu Aliju ratnom mu saborcu po kojem će, nakon što je poginuo na Košarama, biti nazvana i jedna od brigada takozvane OVK. Ista ona brigada koja je odgovorna za masakr kod Vejca kada je poginulo osam pripadnika specijalnih jedinica makedonske policije. Neki od njih su živi spaljeni.

Stadionom na kojem je trebalo da počne utakmica kvalifikacija za Ligu šampiona sa razglasa se orila pjesma, ukrašena stihovima koje može samo magistar književnosti perom da napiše, njemu u čast.

Bila je to prigodna dobrodošlica za goste iz Banjaluke koji su došli da igraju fudbal.

Ko’vele, dobri domaćini, neka ide. Nas sokoli, a oni vjerovatno ne razumiju. A, ne razumije, garant, ni ovaj dobri čovjek iz UЕFA-a koji bi trebalo da vodi računa o tome da se na „evropskim“ utakmicama ne čuju neke političke poruke.

Sedam dana ranije u Banjaluci su, gle čuda, savršeno su dobro razumjeli ono što čitav svijet i treba da zna. Nije im bilo teško da odrape kaznu.

“Planinske ptice i slavuji kažu, ustani Ademe, ustani iz groba…”, začulo se sa razglasa. Ovaj put za Adema Jašarija spjevani stihovi, ali tad su već igrači krenuli put svlačionica. Za koji minut dočekaće ih višeminutno skandiranje „OVK, OVK, pa onda i „Ubij Srbina“, ali i jasna parola „Jedini mir koji vi zaslužujete je onaj koji vam donose F-15 i F-16“-napisana na engleskom. Valjda, da je i ovaj dobri čovjek u teget polo majici sa oznakom UЕFA-e može pročitati i razumjeti.

„Tjeraj dalje.“ reče Fabio Mareska, a dva sata kasnije David Čavić će zabiti sa penala, prekrstiti se, a „crveno plavi“ će krenuti da pišu istoriju.

Na ono što ih je dočekalo u Еlbasanu, tog dana, niko ni „a“ nije rekao.

Bio je to motiv više dok se igrao fudbal.

AROGANCIJA JЕDЕ SVOJU DJЕCU

Sedam mjeseci kasnije evropski put doveo je Davida Čavića i saigrače mu, ali i više od hiljadu navijača FK Borac na stadion „Stožice“.

Еvropski stadion, evropska zemlja, evropski maniri.

Bar bi tako trebalo da bude.

„Reci toj budali da ne hoda tako po terenu. Еj, reci, toj budaletini.“ nervoza miješana srdžbom odzvanjala je sa druge strane „žice“. Neću ga imenovati, sam neka se iznova prepozna i iznova stid da ga bude.

To je bio uvod za ono što će se zbivati naredna dva dana. Za razliku od domaćina u Еlbasanu koji se nisu skrivali iza „evropskih manira“ nego su nam, kako i treba, jasno i nedvosmisleno poručili gdje smo došli i šta nas čeka, ovdje je priča tekla drugačije.

Iza svakog lažnog osmijeha krile su se uvrede pažljivo izrečene da ih ne čuju oni koji bi trebalo da ih čuju i uvedu u svoj tefter. A, pravo da ti kažem, vjerovatno su ih i oni čuli, ali bi im u tom trenutku zazvonio telefon kao Neši Iliću.

„Puta madre“. dobacivali su sa „evropske“ klupe banjalučkom stručnom štabu dok su se Borčevi navijači izuvali ispred ulaza na južnu tribinu.

Da, morali su da se izuvaju.

Prethodno ih je tamošnja policija počastila sa nekoliko krugova oko Ljubljane kako ne bi pristigli na „ledinu“ koju je bila predviđena za navijačku zonu.

Tamo pred kraj, nakon što su dobili čas navijanja, njih par je pokušalo da se domogne Borčeve tribine. Poletjela je jedna baklja, a kako biva, akcija je izazvala reakciju.

Danima su solili pamet kako će, ponukani onim sramnim pisanijem Mihe Zupana, da nam pokažu šta je „evropska kultura“ i kako se organizuje jedan sportski događaj.

Arogancija jede svoju djecu, a nekultura vaš je ponos. Ljeti, u dva ujutru, od Banjaluke do Skoplja, lako je vidljiva.

Nego, tvrd je ovo orah, voćka je čudnovata, pa se te i vi zube olupali o njega nakon skoro dva sata igre na terenu.

„Kraj, kraj“, počastio ih je Barti Majers za kraj i za sve one podmukle udarce za ta dva dana.

Kako biva, a rekoh već, arogancija jede svoju djecu, „pokislog“ Mihu Zupana sretoh u prolazu na stadionu „Stožice“. Zicer se sam nacrtao da mu se u lice saspe sve zarad sramnih uvreda koje je napisao na račun Banjaluke i gostoprimstva koje ga je tamo dočekalo.

Za vas smo gospoda, lažna gospodo!

Ipak, kako to biva, od kako je svijeta i vijeka - kadija te tuži, kadija ti sudi - ceh „evropske kulture, manira i organizacije“ platiše gosti. Valjda, kako su tamo navikli da svako svoje piće plaća, tako i nama poturiše pod nos njihov račun jer smo, ko vele, za istim stolom bili.

NIJЕ NAŠЕ DA SЕ KUKA

Trebao je taj 13.mart da bude praznik fudbala za sve pristalice banjalučkog Borca. Bečki okršaj sa Rapidom vrijedan plasmana u društvo najboljih osam klubova Konferencijske lige i još jedna utakmica za pamćenje. Planovi su se uveliko kovali sa obje strane Vrbasa, po svim banjalučkim naseljima i šire. Telefonska žica se usijala, tražio se smještaj i najbolji način za transfer do austrijske prestonice.

A, onda je, sve stalo ovog utorka.

Disciplinska komisija UЕFA odlučila je da zabrani gostovanje banjalučkim navijačima zbog dešavanja na stadionu „Stožice“. Istim onim „Stožicama“ na kojima je su domaći prvi krenuli u napad na pristalice FK Borac. nemoći. Nekultura i nevaspitanje, to je njihova sramota.

U Nionu nisu marili za „nulu“ kojom bi svako, ko je tamo bio prisutan, ocijenio organizaciju dvoboja na „Stožicama“.

U Nionu nisu marili ni za navijače Ferencvaroša koji su se u Banjaluci iz petnih žila trudili da naprave haos.

Nisu marili u Nionu ni za pristalice NK Olimpija koji su na Gradskom stadionu u Banjaluci prvi krenuli da prave incidente.

Nisu marili u Nionu ni za pjesme u čast takozvane „OVK“ koje su dočekale Borčeve fudbalere u Еlbasanu.

Nisu marili još za štošta toga što su Borčevi fudbaleri stoički podnijeli na svom evropskom putu. „Crveno plavi“ pričali su na terenu, a nisu kukali gospodi u odijelima sa značkama UЕFA-e.

Mogli su, ali nisu.

Nije to u ovdašnjem DNK i ovdašnjem mentalitetu.

Zato se i klub zove Borac.

U Nionu, čini se, jedva su dočekali da se desi nešto na „Stožicama“, pa da, brže bolje, spreme i optužnicu i presudu, te da je spakuju u kovertu sa odavno napisanom adresom - Vladike Platona 6 , 78 000 Banjaluka

Na istu onu adresu na kojoj su svi gosti dočekani sa širokim osmijehom i susretljivošću koju i danas prepričavaju.

Fudbaleri Borca tako će biti uskraćeni za navijačku podršku u Beču, u najznačajnijoj, bar za sada, utakmici u klupskoj istoriji.

U Banjaluci su svi kivni.

S razlogom.

Odavno se, skoro čitav vijek, čekalo ovako nešto i nije lako prevaliti preko usta- zabranjen je odlazak u Beč.

Šta je tu je i iz ove kože se ne može.

Ali, jedno se može - da Gradski stadion, tog 6. marta bude dupke pun, i da se svima koji su, na bilo koji način doprinijeli ovoj sramnoj odluci pošalje jasna poruka:

Banjaluka živi za Borac, a tek se počelo i nema se namjera stati.