Možemo se poput djece igrati: leti, leti, automobil? Naravno da ne leti, a i neće još neko vrijeme. Međutim, avioni lete, a na nebeskim visinama uslovi su različiti od onih na putevima. Razlike u gorivima prate i zahtjeve saobraćaja.
Goriva za automobile i avione sastoje se od dugog niza ugljikovodika, koje se dobijaju rafinisanjem nafte. Pogonska tekućina za putnička vozila sastoji se od sedam do 11 atoma ugljika s molekulama vodika. Gorivo za avione sastoji se od 12 do 15 atoma ugljika (s vodikom) i zovemo ga kerozin, piše revijahak.hr
Avioni moraju letjeti i na minus 40 stepeni i tu kerozin pokazuje odlična svojstva - tačka zaleđavanja mu je niska. Viša mu je i tačka paljenja pa ima sigurniji operativni radijus.
U avionsko gorivo idu i brojni aditivi (američki standard): antistatičke hemikalije, agensi koji sprečavaju zaleđavanje, antikorozivni agensi te antibakterijski agensi. Zašto potonji? U gorivu ima vode, a u njoj može biti mikroorganizama koji se hrane mineralima iz goriva. U samo 20 minuta mogu udvostručiti svoju masu i tvoriti želatinoznu nakupinu koja bi mogla začepiti filtre. Drugi mikroorganizmi stvaraju tzv. sumporni otpad, koji u kombinaciji s molekulama vode u gorivu može dovesti do korozije tankova u avionima. Zbog toga se gorivo obogaćuje antibakterijskim agensima.
Dakle automobilsko gorivo ne može u mlazne avione, ali vrijedi li obrnuta situacija? Da, kerozin bi mogao pokretati dizelske motore (to se ipak ne preporučuje). Zbog posebnih svojstava, islandski tuneri Arctic Trucks preradili su 2012. nekoliko dizelskih Toyoti Hilux i u njih su točili kerozin. S tim automobilima prešli su 70.000 km na Antarktici. Pri niskim temperaturama dizel se pretvara u želatin pa on nije bio pogodan za tu avanturu.
